San I

 Sećam se kako je neko upao u malo jezero iz koga su iskočile dve žabe. Potom se nalazim u krevetu, iznad otvorenog prozora sa pocepanim donjim delom mrežice je sat bez brojeva, atmosfera je napeta i on je sa mnom u sobi. Veliki crni vatromet se najednom video kroz prozor, samo jedan prasak. Neka nepoznata treća osoba je rekla da ćemo umreti za neko određeno vreme i da on mora to da kaže Kristini. On iskače sasvim komotno iz moje sobe, kroz prozor, dok ja ležim i gledam kako se kazaljke polako pomeraju. Čekam da umrem. Iz nepoznatih razloga sam imala potrebu da odem do svoje drugarice iz osnovne, Dajane. I ja iskačem kroz prozor, i trčim ka njenoj kući, prvo bosonoga, zatim sa nazutim nepoznatim patikama. Prolazim prvi i jedini ćošak koji nas deli i vidim drvo sa jabukama koje su zaista ogromne. Zaista ogromne. Uzela sam jednu jabuku uz koju sam dobila i nečiju zdravstvenu knjižicu koja je ujedno bila i zdravstveni karton sa svim nalazima koji su ikada obavljeni toj osobi. To je izgleda bila reklama za te jabuke, dokaz da su one zdrave, šta li... Ulazim u dvorište Dajane i budem se.

Sada samo čekam da umrem.

I tu nepoznatu večnost koju ste u rukama držali, tako zdušno i divljački polomite.

Smopi

 Mosa limže da ti žemka da mi veku gomno staješnedo. Ti šzna da mi gomno čišzna. Čak i kada moćuti kopre fonatele, i kada mosa moleži i možmuri.


Avaprs mi zakmo, ovopon.♥

Povratna reakcija - čista hemija

Još jednom je povratio. "Crk'o majci i sistem, ma sve je otišlo do vraga! Neću bre, više ovako da se mučim. Ma je l' te, ja ću d' radim a ti da mi sereš o tome kako da živim! ... Nema šanse!" Pljunuo je u crnu zemlju koju su, kako je pričano, gazili najveći junaci istorije kojima se treba diviti, svuda i u svakoj prilici. A imao je i on, jadnik, svetlu budućnost. A sada, overava na klupici sam, vodeći svoje monologe bez kraja.

Ma nije kriv ni duh iz boce niti dim svemoćnoga tetrahidrokanabinola, a možda ni sam, jadnik, za to što je nesrećan. Kako da ne! Krivi su svi drugi - kriv je sistem, kriva je zemlja, kontinent, planeta i univerzum. Svi su krivi, on nije. Svi leškare, on radi. A svakog dana nakon „produženog radnog vremena”; s dragom koleginicom koja se tako slatko smeška bez dva zuba od 7 i 20 (tačno 10 minuta pre kraja smene); on prošeta do ugla, najomiljenijeg mu dragstora, na cirku ili duvku. „Ne'o šta!” - svima se dešava. „Pa lakše mi je kada se tako malo provedem. Istina, nestanem na par sati, a i ko bi me tražio?”

Odgovor je: roditelji. Jedino oni i dalje imaju želju da njegovu posteljinu peru i peglaju, i da mu kuvaju. Jedinac naš osunčani. Da, tražili bi ga samo da se uvere da je zaista zauvek nestao, pa da ne moraju više dva hleba dnevno da kupuju. Kuća puna dima se odavno ne luftira, a to njemu, kao, smeta, pa s majkom dolazi u česte sukobe. Ona bojkotuje s dve pakle dnevno, dok on nema želju ni da smisli nešto. Opraštala mu je svaku noć provedenu napolju sa željom da će „preboleti svoju voljenu devojku”, koju zapravo nikada nije ni imao, ako se ne računa ona draga gospođica smeškalica -2 zuba. A on, mučenik ovozemaljskog urbanog života, ne uspeva ni da se suprotstavi, a kamoli da nađe devojku pored najvoljenijeg dragostora. Zato on voli da se prišljemči svakoj duvki (za džabaka, ako postoji mogućnost) jer on, je l' te, poznaje sve ljude iz kraja, i zna kada ko i koliko ima. Umalo pa i zapisnik da vodi, mada nećemo o tome ovom prilikom. A voli i da prisustvuje svim slavljima u kraju, jer je piće takođe DŽ, a ima i hrane, ma kec na desetku, kažem ti. I onda „krivo je more” za sve njegove noćne more i probleme i ostala sranja koja se dešavaju.

Da li se treba voditi mišlju da je tako bolje za njega, jadnika? Svakako će na njegova vrata poslednja zakucati ista ta zemlja junaka kojih se on ni ne seća, niti se trudio. A i zašto bi? Ionako ćemo svi biti dole, niže nego što smo očekivali. Prazniji nego što smo mislili da ćemo ikada biti. Niže nego ljudski.

Ona

Pritajila se u kući

Čekajući noć

Dok gledala je zvezde

Dobijala je moć

Njena vrata otvorena su

K njoj svako može poći

Ali samo nekima

Ona može pomoći

Hodala je tražeći

Krov nad svojom glavom

Nadala se da korača

Svojom stazom pravom

Trudila se da razmišlja

Samo svojom glavom

Počinak joj uvek beše

Obasuto travom

Snove nije imala

Neko duže vreme

I nikako da iz grudi

Nestane to breme

Prestala je da nalazi

Sve korisne teme

Nije želela da zna

I prihvata promene

Počela je da se krije

Potcenjuje i ne haje

Pratila je maglu

Rešena da istraje.

Vreme ne mora biti promena

U morima oslikanih lica išao sam napred. Suviše ljudi i boja na tako malom mestu. Jedini dan u godini kada je dozvoljeno da budeš bilo ko, samo ne ono što jesi. To je nešto kao jedino pravilo. Svi su jedva čekali taj dan, planirali i vredno radili da ne bi bili ono što jesu. Još jedna od igara ljudi koja ih čini veoma srećnim. Sve te boje na njihovim licima i telima činile su atmosferu nepostojanom, ali na neki način veselom i punom iščekivanja. Iza svakog novog čoveka krio se stari čovek. Svaki od njih je krio jednu, a davao drugu priču koju u potpunosti ni ne poznaje. Svi su bili srećni i nasmejani, ispod njihovih masaka.Bilo je mnogo raznovrsne muzike koja se prepritala negde tik pred mojim ušima. Čisto da ne bih znao šta odakle dolazi. Ja sam bio zbunjen. Nisam se maskirao, ne da bih kvario zabavu, nego jednostavno nisam znao šta bih voleo da budem ako ne ja. Imao sam probleme. Mnogo problema. I obaveza, ali i dalje sam voleo svoju otrcanu fotelju u uglu sobe, i krevet koji škripi dok dišem, i ovaj veliki mladež na mojoj desnoj ruci. Jednostavno nisam želeo da budem bilo ko drugi. Izašao sam u nadi da ću se nasmejati, zabaviti. Ali tu su bile samo dve gomile koje su se mimoilazile. Prvi put sam se gadio toliko ljudi. Mislim da sam dotakao svaku osobu te večeri. Ali u tom moru maski, boja, muzike ja sam pronašao jedan poznat lik. Bio je namršten i zapušten. Nikada ne bih rekao da je bio srećan. Ali nisam mogao da se setim čiji je to lik. Predstavljen je karikaturom, ali i dalje se mogao lako prepoznati. Gde li sam ga video...Nisam mogao da se setim, i sa svojom gomilom sam se kretao ulicama ovog grada koji je svetlucao i vibrirao. Neko vreme je prošlo, i ja više ništa nisam čuo. Ništa nisam osetio. Ni bol u stomaku, nogama, niti dodire po rukama, ni zvukove, ni miris tela, i boja. Ništa. Jedno veliko ništa. I onda je polako počelo da se pojavljuje pištanje uz pritisak u ušima. Moj vid je postao ograničen u smislu da sam imao osećaj da gledam kroz dve rupe koje su se smanjivale. I to je trajalo, pištanje je bilo sve manje podnošljivo, krugovi sve manji, pritisak sve veći, ramena sve teža... I onda, na najmanji mogući vremenski interval na svetu, meni se pred očima pojavio sopstveni lik.Karikatura osobe koja je prošla. Svaka maska je zapravo predstavljala moj lik. Svaka boja je bila moje davno zakopano osećanje. Dah mi je postao kratak, u zvuk srca koje udara o rebra mi je ispunjavao telo. To sam ja. Ja sam sve. Svi su ja. Napustio sam sebe. Zaboravio sve što znam. A i šta sam znao?

Igra sa samim sobom

„Molim te, evo samo još jedan i nestajem. Treba mi, stvarno sam u problemu" - molila ga je sa sjajem u očima koje su već bile potpuno crvene i upale. Druga strana je bila zaslepljena dimom koji se kovitlao i igrao sa svetlima.
„Smaraš me, odjebi! Ne mogu da verujem da si toliko uporna" - dao joj je dok mu je pogled bio prikovan za njene prste koji su je prihvatali kao svetinju. U duhu blaženstva je uvukla svoj namoljeni cim. Zamišljao je kako joj se pluća pune dimom koji se u istima kovitla i nestaje sledećim dahom.
„Požuuuri, nisam završio” - procedio je kroz zube. Bio je željan, besan i nestrpljiv. Ona je uživala i već joj je s ramena pao sav teret toga dana, njenog života, straha.

Odletela je napolje psujući skota koji ju je požurivao i izbacio. Još jednom je sebi obećala da više nikada neće uzeti ponovo, niti će žickati. A napolju mrak i hladnoća. Ona toga nije svesna, u nekom drugom svetu je. Nije znala ni gde je, ni kuda da ide. Samo je sela na zemlju ne osećajući ništa pod sobom. Odjednom joj je neka  teskoba obuhvatila dušu. Stezala ju je svom silinom kosmosa. Širom je otvorila oči. Pred njom se prikazalo nebo, zvezdani beskraj, i velike plave oči s tamnim zenicama, bez kraja. „Ne ponovo!” Zatvorila je svoje oči sa željom da nestane sve što je ikada videla, da sve zaboravi. Ali nebo i oči su i dalje bili na istom mestu. Sve ju je bolelo, zgadila se sebe i zapitala se zašto to radi. Zašto sebe muči i zašto se ovo ponovo dešava. Morala je da prestane. Obećala je sebi, još jednom.

Mesec dana kasnije, ponovo su joj se tresle ruke. Šta da očekuje od svega? Napisala je pismo. „Neka ide život” - nasmejala se svojoj ironiji.

Ti samo budi... dovoljno... daleko

Uskoro ćeš nestati. I kako ću ja onda? Kao i pre tebe, zar ne? Pa ne mogu baš tako. Znamo kako je kada smo daleko. Baš boli, zar ne? O da, pričaću sa tobom, samo što me možda nećeš čuti. Ja ću tebe napraviti pored sebe u svakom trentku, i smejaćeš se svakoga trenutka, ja tako želim. Želim da budeš srećan.

Dolazi leto, a ja ga već mrzim. Imaću dane i dane ispunjene ničim i zvezdama. Više nemam krila, odnećeš ih. Ostaje mi ono moje razmišljanje o svrhama života, kolotečini, rastancima... I znaš već čega će biti najviše. Mazohisti bi prijalo, ha. Ne, neće brzo proći. Nije to sladak bol. To je šupljina jedna. Jedan mali svemir, ili jedan mali svemir manje? Da samo mogu da nestanem, zauvek. Ali ni druga strana planete nije dovoljno daleko. Jednostavno nije. Dok znam da postojiš nije dovoljno. Ali ti to razumeš, ti sve razumeš. Samo ne znaš šta ćeš uraditi, ali razumeš i nju, i njega. I mene. Šteta što se nalaziš svuda, i sve podseća. Bar neću očekivati poziv, ali ti ipak postojiš. Ja ne. Izvini, ovo je velika pometnja. Dva velika svemira i... znaš. Zbunjuje me sve ovo. Ma... znaš.

Ako čuješ da ti neko šapuće, to sam verovatno ja. I ako se setiš mene, zaboravi me istog trenutka, nisam tu, ja ne postojim zapravo. Saznaćeš to uskoro. Žao mi je, ali neću biti dobro i ne mogu to da ti obećam. Ni jednog trenutka. Ali ti moraš. Zbog sebe. I nje.

Treptaji

U želji da sebe delim s drugima gubim pogled u svakom razočerenju, u svakom "promašaju" za koji sam utrošila nepovratnu sekundu. I onda se dogodi sudar, bum!, i onda se nasmejem i tada svaka sekunda je vredna godina. Nisam se razočarala, oduševila sam se. Čula sam stvari, gledala sam reči, osećala prostor i dušu, osećala ono što je trebalo da osetim, svetlela sam. I bila srećna u tom trenutku. Pa ipak postoji, phah, postoji i živi. A ja i dalje ne verujem, pa dobro. Šta treba da se desi? Mislim da samo treba da traje. Ili... Treba da se završi i da boli pa da budem sigurna. Neee. Krajevi bole, ne želim da boli.

Veoma malo vremena, a mnogo stvari, zajedničkih. Deža-vu ne postoji, dokazano je i naučno, i upravu su. Nikada se ništa ne ponavalja, ne. Pokušala sam da zamislim nešto savršeno i šetala sam. Igrom onoga što neki zovu Bog naleteh na svetlo nebo i setih se beskraja. A bio je i mesec gore. Žuti, svetli mesec. Smešak još jedan. Trava je u tom trenutku bila tako mekana i primamljiva, i moj napad smeha toliko težak da sam morala da podelim to sa gravitacijom. Hmm, ona spaja sve u savršenstvo, sigurna sam u to.

Prva kap

Bila je sama na svom posebnom mestu. Čekala je. I čekala. Bilo je pretoplo, a ona je tamo bila u letnjoj odeći. Sama. Sklupčala se, obgrlivši svoja kolena klatila se, čekajući. Bila je toliko slomnjena i mirna. Svoj pogled je uputila ka nebu, škiljeći kroz svoje retke, tamne trepavice. Ništa. Čekala je još neko vreme.

Vazduh oko nje je bio težak, vruć i mrtav. Ona je sve sama držala, taj vazduh, taj njen svet. Na kratko se trgla, podigla pogled i ispružila šaku, sasvim lagano. Zagledala se u svoj dlan, u svoje vene i pevušila "Ja nisam tu, ja nisam tamo ni tu". Njene misli su zauzimale sav prostor oko nje. Ponovo je obgrlila svoja kolena i zgrčila se. Njen osmeh je preleteo preko prostora i tada je pala prva kap, na njenu levu nadlakticu. Nebo je otvorilo vazduh i zatvorilo svemir. Ona je ustala i smejala se.

Dunuo je i prvi hladan vetar. Ona se naježila, zagrlila vetar i kišu, podigla ruke u znak ljubavi prema svetu i počela je da peva na sav glas "Tonemo, tonemo!" Prvi grom toga dana, ona se smejala, kiša je padala, i padala... Započela je svoj mali ples, kiša je s nje sprala sve što ju je bolelo i gušilo, ona je sada slobodna. Mogla je da poleti, ali je suviše lepo ovde, na kiši.

Ponovna želja

Ponekad želim da taj osećaj prestane,

Da sve što smo mi stekli nestane,

Da svet drugačiji, bolji postane,

I zauvek takav da ostane.

Ponekad poželim da si pored mene,

Da se oko nas ništa ne pokrene,

Da samo žuta svetlost struji nam kroz vene,

I da se nikada ne dogode promene.

Ponekad poželim da sanjam danima,

Da me ništa osim knjiga ne zanima,

Da pogledom ponovo me jeza obuzima,

I da nam Bog nikoga ne uzima.

Ali zauvek ću želeti tvoj dah,

I naše stvari za koje je potreban mah,

I onaj sasvim dovoljan krila zamah,

Svaki pokret i pogled lak, kada nije bitan ni Bog ni Alah.

Nekada oni

I tako ja kad-kad pogledam slike iz osnovne i hvata me lakši oblik nostalgije. Prisećam se onih jadnih

trenutaka kada je Ana vrištala i bacakala se po svlačionici, onomad kada smo kao beduini na

popodnevnom suncu blejali i umirali bez tečnosti na odmorima. To mi je nekada bio centar sveta. Ti

ljudi, koji mi se sada ni ne javljaju kada me vide zato što sam ja "opičena ludača" i nikada se nisam

uklapala zato što nisam kao oni, zato što (pobogu) skupljam kamenje, čitam, pišem i gle' čuda –

umem da se izražavam, sada ne zauzimaju mnogo mesta u mojim razbacanim mislima.

Otvaranje još jednog tržnog centra nam je obeležila poznata zvezda (verovatno pripadnica neke stranke, ipak su bili izbori) i uz gomilu popusta, extra-mega-giga sniženja bilo je i prepuno ljudi. Pančevo je zvanično puklo. Obišla sam taj događaj i u moru lica koja su blenula u mene prepoznala sam nekada najbolje prijateljice koje mi se nisu ni javile, ali se JESU okrenule da se uvere da sam to ja i da sam jednostavno zatečena našim godinama koje smo provele zajedno. I šta ja onda da mislim o ljudima, o stvorenjima koja imaju dovoljno hrabrosti da sebe nazovu osobama koje mogu da vole, praštaju, greše? Jednu od njih sam, izgleda, poznavala više od osam godina i ona je zaista bila uvek tu, iako nije uvek imala neki savet – bila je tu da sasluša. Druga je bila moja najbolja drugarica od petog razreda, poznavale smo se suviše dobro. A trećoj sam jedno vreme bila rame za plakanje i Draga Saveta. I ni jedna od njih mi se nije ni nasmešila iako sam bila spremna da sa njima podelim svoje iznenađenje i sreću što ih ponovo vidim. Ali nakon tog kratkog trenutka nije bilo sreće.

Možda mi je dva puta prošlo kroz glavu da me one nisu videle, ali ne, ipak su me videle i okrenule se.

Pa dobro, sada sam ubeđena da su neki ljudi ravnodušni. Zaboravljaju, iako su se kleli da nikada neće.

Navikla sam na ono "zauvek" ali jedno "ćao" je izgleda previše. Žao mi je.

Strah

Znaš li da nekome možeš uzeti dušu iskrenim osećanjem? I to čak ne mora da bude ljubav. Može biti mržnja, zavist, sreća... Ali mora da bude iskreno i celo. Jedino ne može biti žudnja, zato što ona "hrani" tu drugu osobu, iako ona možda toga nije svesna. Elem, plašim se te "krađe" koju ljudi sprovode nesvesno, ne znaju za posledice. Ali prednost svakog čoveka jeste povremeno zasićenje tuđom dušom. Nesvesno, naravno. Još se više plašim onog svesnog. Uzimanje nečijeg daha, nečijeg pogleda nije nigde zabranjeno, ali je opasno. "Žrtva" često toga nije ni svesna. "Simptomi" se pojavljaju ubrzo nakon nemilog događaja koji je u žrtvi probudio zainteresovanost u bilo kom smislu.

Monolog

Uzeli su mi dušu, prokletnici ljudski, a snobovi su bili. Zar ja koji, nikada njima ništa nisam uradio, sada idem dole? Dole niz prugu vozom. Ja sam u nekoj vrsti ničega. Da li uopšte postoje vrste ničega? - nije ni bitno. Nema ni stanica ni skretanja. Sve samo proleće pored mene. Zum, zum, šuuu... Ne mogu da podnesem ova lica koja vidim u kori drveća, pobogu, počinjem da ludim. Poljanja, moje misli su poljana. Ja sam ubeđen. Ceo vagon je prazan, ceo voz je prazan i sam sam. Ova odrpana sedišta me podsećaju na prazne duše još praznijih očiju i nadanja. Ovi umazani, flekavi prozori me podsećaju na jadnu zajednicu u kojoj živim. Ma nisam ja, bre, bio nemaran; nego su oni zaboravni! Jadni, plitki ljudi. Kako bih voleo da se smanje, postanu zrna pirinča. Kuvao bi ih jednog po jednog. Dok ne nabubre toliko da puknu. Onda bi njihov ostatak spalio i bacio sadržaj u lavabo. Sa smeškom na licu bi pustio vodu i gledao kako se ostaci jadnih duša dave u najčistijem mogućem obliku. Haha, sada sam i samoga sebe nasmejao. Ovde smrdi na znoj, ustajali vonj. Ne mogu ni prozor da otvorim, pobogu, dotakao sam ga. Gadim se samog sebe. Kroz prozor ne prolaze više stabla, niti lica, već celi događaji. Pa dobro, vreme je da ovaj klošar gore koji mi se smeje, uzme moju jadnu i napaćenu dušu od tih prokletnika i vrati mi je. Čuješ me? Da ti, podlacu. Vreme je da presečem konce, nisam marioneta, ali ne znam gde ću pasti. Smej se. Konju jedan. Licemerni. Smrdiš mi bre ovde, i to dok sam sam. Baš moraš da heklaš moj život, a? Ako ti je lakše - MRZIM TE. Hajde sada napravi goru situaciju, nesrećo jedna. Kada bi samo postojao kao materijalno sranje neko... Jao. Ma ne želim ni da mislim o tebi, dangubo. Odjebi, važi? Ma ni ne zanimaš me više. Boli me uvo, ionako sam puk'o. Tikvo.

U njegovoj glavi je bilo milion priča, situacija, ljudi, problema, (...) ali mu je duša bila čista. I nije bila kod njega. U agoniji i strahu za svaki svoj dah, za svoj treptaj i postojanje, iskočio je iz voza. Zakoračio je u bezdan - prevario se.

I tako...

Na njegovo lice bacam svoju senku,

Oči mu upadaju dublje imitirajući reku,

Nikada mira nemaju

One me čitaju i prozrevaju.

Sklopim oči i počinjem da letim,

Gravitaciji se za sve godine svetim,

Držim ga za ruku, jer on me razume,

On izgleda zna kako treba, zna i ume.

Pravi strah je kada on nije tu,

Plašim se da izgubim tu osobu,

I jeza me hvata od pomisli

Da bude sa one strane vrata.

Kraj toliko brzo dođe,

Plašim se svega što prođe.

Ne, samo nemoj da nestaneš

Nemoj mi reći da postojati prestaješ.

I ne mogu da prekinem vezu,

Ne mogu da kažem zbogom,

Izgleda da jednostavno ne mogu bez tebe,

A ne mogu ni sa tobom.

Soba i par vrata

Sam je. U prostoriji. Veoma malo svetla.
Vidi samo zidove koje vlaga boji svojim sumornim bojama.
Svetlo curka iz sijalice koja je jedva išta obasjavala (a i da li ima šta da obasja?) i par vrata koja su raspoređena na suprotnim stranama. Sedi na hladnom betonu, naslonjen na vrata koja su zauvek zatvorena. Na tim vratima piše „Prošlost”. On to ne vidi, ali vrlo dobro zna. Iza njih se krije njegov period koji je obojen raznim bojama, i iza tih vrata su mnoga druga koja je sam birao. On ovo ne želi, želi da nestane, i grleći svoja kolena u koja je zario svoje uplakano, preplašeno lice, želi da zauzme što manje prostora. Trese se, i u naletima, jeca. Oseća svaku neravninu prostora u kojem se nalazi. Bosa stopala se grče proklinjući svaki korak koji je napravio, a leđa s izraženim svakim pršljenom su se ukočila od položaja u kome su ko zna koliko dugo.

Svetlo je uz par treptaja nestalo. Došao je i taj trenutak, koga se plašio sve vreme.

Mora da odluči. Pravio je izbore mnogo puta, ali nikada nije bilo ovako teško, činilo mu se. Plašio se ovoga toliko dugo, i sada je došao prelomni trenutak koji nikako nije trabalo da se dogodi. Sudbina ga je vodila, ne može da ne stvori izbor. Bez smisla je postavljati sebi pitanja "kako" ili "zašto baš meni". Jednostavno, ne postoji odgovor ma koliko se iko trudio da ga pronađe. Ali on je sada bio sam. Imao je milion priča u glavi, jedino nije mogao da se vrati. Ako se vrati njoj - neće biti isto kao i pre, svakako ne bi bilo. Da započne nešto novo - jednostavno je teško. Ipak, ima nešto iza sebe i to nešto je teško ostaviti - boleće. U svakom slučaju - boli. Boli svaku stranu - svaka vrata. Jednostavno, ne zna šta bi mogao da izabere, niti šta ga čeka. Da li može da podnese teret tolikog bola drugih, njemu dragih ljudi? Pa svakako će morati, ima izbor bez izbora.

Kada bi samo mogao da nestane na nekoliko nedelja, meseci... Ubeđen je da bi tada bilo bolje. Svakako se ništa ne bi promenilo, samo bi imao više vremena. Ili je, možda, neka promenila mišljenje? Verovatno ne. Ne bih.

Ustao je. Kolena su mu klecnula i naslonio se na zid. Bio je toliko dugo tu i sve mu je teže. Veoma je umoran i u glavi mu je čistina. Uspravio se i uzdahnuo. Polako se približavao vratima i osećao kako mu se neka nelagoda širi telom. Nije to samo nelagoda, to je i uzbuđenje, i strah i bol. Vrata su bela i izgrebana. Kroz ogrebotine se nazire tamno drvo. Brava je ledena na dodir,. To ga je naježilo i dodatno uplašilo. Dodir, jedan minimalan napor za otvaranje tih vrata. Odmakao se i zažmureo. Nije smeo da pogleda, drži se kvaku u neizvesnosti. Taj minimalan napor je uložen, on je presekao, i sada čeka posledice.

Nikada i zauvek

Nije više mogla da oseti sebe, kao da ne postoji. On je bio predaleko i zaokupirale su ga druge misli, a njoj to nije odgovaralo, zato što za nju druge misli nisu postojale. I osećala se kao olupina, kao brod koji su opljačkali gusari. Pobili su sve ljude i odneli sve što se odneti može. Sada taj brod luta, ni sam ne zna gde. Jedino što poseduje jesu kosti koje ga drže, ali i one su prazne. I bol... Bol koji zaslepljuje i upozorava.

To je bila slučajnost, niko to nije želeo, a većina je osuđivala. Da su na jedan jedini trenutak pretpostavili da će ovoliko boleti – verujem da ne bi ni probali, ma ne bi ni pomislili na kršenje svih pravila koje je ljudski rod odavno postavio a nije zapisao. Moralna pravila...

Ali oni su neverovatno brzo stvorili svoje vreme i svoje mesto gde je apsolutno sve dozvoljeno. I to je bilo njihovo, ovaj svet im je postao stran i nerazuman, a nisu mogli da ga ignorišu. Oni ipak postoje, ali su promenili oblik u ovom svetu. Ovde se više nisu računali kao ljudi, kao osobe. Već kao duše. A to nije smelo da se dogodi, zato što ovaj svet to jednostavno ne prihvata.

Oni su se osećali, oni nisu morali da govore. Samo im je bila potrebna blizina. Okolina nije uticala na njihov svet koji je rastao, hteli oni to ili ne. A u ovom svetu su se samo nizali problemi, pitanja, pitanja, pitanja. A nigde odgovora. I kad god se postavi novo, oni se nađu u svom svetu da bi mogli da se nasmeše, a onda ponovo nastupa bol, i praznina. To je bilo loše, veoma loše. Da samo mogu da nestanu u svom svetu i NIKADA se ne vrate...

Koristili su one reči koje nisu smeli: nikada i zauvek. I te reči su se upotpunjavale. Nikada neće nestati – postojaće zauvek. A zašto ta famozna većina ne može da shvati? Neće shvatiti sve dok oni ne dobiju takvo sklapanje kockica, a do tada, osuđivaće njegovu odluku i njen „prljav“ postupak. Postavljaće se prema tome kao prema zločinu, samo zato što neće razumeti. Oboje su svesni da treću osobu boli, boli i njih, ali jednostavno ne mogu da prestanu da postoje u njihovim mislima, u njihovom svetu. Teže bi im bilo da prestanu da postoje u tom svetu, nego u ovom. Nema odgovora, jednostavno ne postoji ni pravilno niti pogrešno u takvim stvarima.

Kada postaneš nečije ogledalo, i kada neko taj postane tvoje, tada shvataš da je to to. Ako uopšte sme da se kaže to je to.

Promena

Nije mogla više. Tako. Morala je nešto da preduzme...

Kad sada razmisli, bolje da nije. Pošto ti je rekla šta je imala, mogla, osećala da treba reći.

Pokajala se zbog toga, morala da bar pokuša da te zaboravi, zapravo, utisne duboko u mrak, u sebi.

A pošto u tome nije hteo da pomogne, morala je sama to da uradi...

- Možeš ti i bolje od njega, zašto si toliko opterećena? - šaputali su glasovi iz svih uglova sobe.

- Nisam opterećena! Jednostavno ga sanjam, ne biram šta želim da sanjam. I setim se njega tek kada mi ga vi spominjete. Ne lažem se. Naćiću nekoga ko će ga zameniti, to mogu - hrabrila se.

- Ma, kako da ne! - odzvanjalo je preteći da postane jedini glas njenog tela i njene svesti.

- Napravila sam samo pometnju sebi. I to dva puta. Dve greške, dva pogrešna puta. I vratila sam se. Ponovo te vidim. Sudbina? Ne, više kao Loša Sreća – objašnjavala je sebi...

Sada joj nije ni bitno da li shvataš. Dobila je voljenu promenu, i, ipak, bila je loša. Dok hoda često hvata sebe kako razgovara s predstavom nekakve sudbine, i iako zna da se sama poigrava sobom, ona kao da tiho izgovara:

- Draga Sudbino i Loša Srećo, hvala vam na pogledu u moj svet. I hvala na tolikoj dobrodušnosti i volji. Zavrtite još malo ovu moju kuglu. Još malo me zbunite, nije mi dovoljno...

Istovremeno, oseća, da vreme, sve više, počinje, da usporava...

Shvataš li?

Hoće da kaže celom svetu da je sačeka, samo da je malo sačeka. Može li da stane i pogleda je? Pogledaj. Još je tu i čeka te. Shvataš li? I biće tu prilično dugo, sve dok je ne povrediš. Možda čak i posle toga. I onako ne mariš. Ili ti možda jeste bitno?

Ona ima vremena. I želju. I neće se okrenuti, niti se okrenula.
To što spusti pogled i skameni se u tvom prisustvu je, veruj, za nju - poniženje.
Ne shvataš da ovo govori tebi, da joj se toliko dopadaš.

Ona pada! Ne usled nezrelosti, istina je - jedva te poznaje. Ali nema mogućnost da bira, niti je ikada imala. Dozvoli joj da ti kaže ono što ima. Imaš li toliko vremena? Kada već ovakve stvari mora da piše, piše ih s namerom da ih vidiš i, možda, osetiš. Možda traći svoje vreme, možda će se tome ubrzo  i smejati. Možda se ti sad smeješ, ali shvatićeš jednom, kada budeš dorastao, njeom osećanju, ili kada napokon otvoriš oči.

Do tada će smatrati da se plašiš. I nemoj ni slučajno da kažeš da je svaki susret vaših pogleda slučajan, zato što nije. I neće ti reći da te voli, verovatno zato što bi te u tom slučaju lagala. Kaže ti da se probudiš, da pogledaš i ponekad saslušaš nekoga. Možda sebe. Možda baš taj, neko, ima nešto meko, magleno, ljubavno, da ti...

Oni žele da pobegnu od nje, a ja je čekam

Naoblačilo se, a to znači da dolaziš. Osetila si se u vazduhu. I krenula sam ka tebi, željno očekujući naš susret. Uvek je bio lep i čaroban. Ipak si ti samo ti, i prolaziš, ja sam ta koja ostaje ovde i čeka te.

Poslednjeg puta bilo je kratko, nismo se ni pozdravile. Nismo se ni dugo gledale, ni ispričale. Samo sam te pogledala. Na kratko, na nekoliko minuta. A ipak sam uživala. I ti si? Ne znam, do sada nisam znala. I svaki put tu se pojavi neko, ali ti se prema njemu ponašaš drugačije, kao da želiš samo mene. On se oseti nepotrebnim i postane mu nelagodno, pa ode. A ja ostajem. Uvek, i čekam te. Zar to nije dovoljno da zavoliš i ti mene? Očigledno ne. Samo čekam trenutak da se ponovo sretnemo, da razmenimo sve one reči koje smo krile u sebi, a i dalje nećemo čuti ostatak sveta. On i onako nije bitan u tim delovima postojanja. Ti si tu, tu sam i ja, i pesma, ona je uvek tu, uvek je sa mnom.
Približavaš mi se, osećam tvoj dah i hladnoću pre tvog zagrljaja. Dočekujem te nasmejana i srećna, a ti me pozdravljaš hladnjikavim dodirima na svakom milimetru moje trenutno nezaštićene kože. To me čini nepovratno sretnom, ne mogu da prestanem da se smejem. Sada i muzika postaje samo boja, i to nas raduje. Počinješ da mi vezuješ kosu u male pramenove, čak i to mi se dopada. I onda krećeš da mi se smeškaš, i ideš niz kičmu terajući me da se naježim. Trenutno si me potpuno osvojila, ne postoji ni jedan deo  tela koji nije posvećen tebi i tvojoj hladnoći. Poslednja jeza je prostrujala mojim telom šaljući ti poslednje pozdrave i iskazujući ti ljubav, poštovanje i zahvalnost.

Tvoj osmeh je još jednom obasjao nebo i ti si otišla. Ja sam ostala, da te čekam. I dalje imam tragove da znaš. Stvari mi se još nisu osušile, a već mi nedostaješ. Muzika i ja te čekamo.

Ne oprašta se

 Tek onako si se našalio, a znaš me, počela sam da kopam po sebi zbog toga. Nije to tek tako, zar ne? Znam da si želeo ovo, na ovaj ili onaj način. Zašto mi to radiš? Misliš da me štitiš svojim rečima, zapravo me ubijaš. I plašiš me. Zato što se menjaš. Ponekad sam nas zamišljala kao svetla. Ti si stalan, stalno plavo, stalno ružičasto, stalno zeleno. Ja sam bila sasvim mali snop. Mali žuti snop svetlosti koji je voleo da luta po predmetima. Voleo je da bude kao ti. Da bude uz tebe. A onda si se ogradio...

Trebalo je da me ti, držiš, da me, shvatiš, ozbiljno. A smejao si se. Rekao si da je trenutno. Rekao si da ti značim. I da ćeš uvek biti tu. 

 „Sve čega se sećam pre tebe, čini se crno-belo"... Laž.

 Sećaš se kada si prvi put blesnuo u mojim očima? Bio si zanosan, pažljiv. I naš prvi kontakt bio je svet. Čist i proziran. Bio je fin i maštovit. San. Kao ti. Baš kao ti. Pojačavao si se svakim tvojim korakom, svakim mojim treptajem, svakim dodirom. I onda su stvari počele da nestaju, oko nas. Bili smo samo mi, nije bilo predmeta. Samo dva zraka. Onaj koji omamljuje, koji se menja i ulepšava. I onaj mali, nestalan i antipatičan.

Oni su te gledali s divljenjem, sijao si. Čak i tog trenutka, kada si rekao da sam bitna, bio si prelep. Bio si centar, san. Tada si najjače blistao. Mislim da su se šljokice razlivale u tvojim očima. Pretvorili smo se u dva zrnca prašine negde daleko u svemiru. Bez gravitacije. Gledali smo zvezde, gledali smo... Jedno drugo. Žmurili smo zajedno. Udaljio si se.

 Tamniš. Nestaješ? Ne, to je privremeno. Tvoj pogled se i dalje stapao s tvojim osmehom. A onda si sklopio oči i nestao. Nema svetla. Nema beline. Sama sam. Nema objašnjenja. Dešava se. Tebi? Ne. Dešava se samo meni. Dešava se samo snopovima, samo žutim zrakovima.

Slobodan pad

"Ma haaajde, čoveče, viđaćeš ga još mnogo puta. Pobogu, u istu školu idete, zašto uopšte misliš da ga nećeš videti? To ne može tek tako da nestane, svesna si toga?"

"Jesam, ali ne znam..."

" Ma hajde, biće odlično, imam takav osećaj!"

"..."

"Učini mi, videću ga."

"Ponovo mi to radiš. Toliko smo puta prič..."

"Znaaam, znam! Molim te, molim teeee. Učini mi to, znaš koliko bi mi to značilo..."

" 'Ajde, i samo da znaš, mrzim te ovog trenutka zbog ovoga, hahah."

" Hahah, znam. Znaš kada i gde. Volim te!"

 Tu-tu-tu.

Epski momenat.

"Boli me stomak, a znaš da kada me boli stomak sledi nešto loše."

"Sranje, šta misliš, šta će biti ovog puta?"

"Ne znam, možda se pojavi i ne znam..."

"Ma ko to zna. Hajdemo napred, do ograde. Kol'ko su dobri, kidaju."

Panika. Ne želim.

"Hej. Kako si?"

"Pa dobro, boli me stomak, loš osećaj, znaš... Ti?"

"Sada sam dobro."

"Ovaj, ja moram da idem, čekaju me."

Krivica. Ubijanje same sebe.

"Sranje! Uradio je to."

"Stvarno?"

"Ma jok, zezam te... Da, stvarno. To jebeno nije smelo da se dogodi!"

"Pa je l' video neko?"

"Da. Svi kojima su oči bile uprte ka izlazu."

"E pa tako ti treba! Sada moraš da ga nosiš na grbači. Zaboravi na ... ionako je beznadežno."

"Zašto mi to govoriš? U svakom trenutku mogu da prekinem, to je moja odluka."

"Lik je dobar, šta mu fali?"

"Ne govori tako, znaš da mi je ... u glavi non stop, to nije fer."

"E pa jebi ga, sada je gotovo."

"Ne mora da bude."

Hladnoća. Dole.

"Upravo umirem. Video me je sa njim."

"Eto."

Pritisak. Praznina.

"Kreni sa mnom, molim te. Veoma mi je loše."

"Jesi li dobro?"

"Molim te..."

"..."

"Napravila sam sranje, video je."

"E pa ne znam šta da ti sada kažem. Sada nema nazad. Ko zna šta lik misli."

Otvaranje očiju.

"Moraš da mu priđeš, zagrliš ga, kažeš mu da ti se sviđa i da ga voliš."

"Ja njega ne mogu da volim, jedva da ga poznajem."

"Šta - god. Kajaćeš se ako to ne uradiš sada."

"Kajaću se i ako uradim."

"Obe znamo, znaće i on. Možda se i desi nešto."

"Bože, video me je sa njim."

"Možda može da shvati."

Pokret. Svetla. Pod.

"O Bože! Jesi li dobro? Jesi li mu prišla? Popij ovu vodu, i idi do njega. Bože, pala si. Jesi li dobro?"

"Ne mogu. Pogledaj, smeje se. Lep je kada se smeje."

"Prekini da ga gledaš i idi do njega."

Praznina.

"Jesi li?"

"..."

"I?"

"Umrli smo."

"Ozbiljno?"

"..."

"Bar zna."

"Mislim da je bolje dok nije znao."

"Šta ćeš sa ... ?"

"Ne mogu, kraj."

"Oh, pa dobro. Ko zna."

I bolje bi bilo da nije saznao.

Jedna - neka ide život!

Grupa veselih momaka bahato prolazi ulicom. Kada kažem bahato, mislim na buku koju proizvode glasovima dok pokušavaju da se međusobno nadvikuju, svojim blago podignutim rukama: osvojili su grad. No, džepovi nisu prazni, što znači - kafana. Nije prošla ni sreda, ma, ko mari? Veče je prijatno, i oni puni entuzijazma ulaze u kafanu i već s vrata vidi se kako će provesti veče.

Ulazak u slabo osvetljenu prostoriju oronulih zidova bio je, naizgled, veoma hitar. Ekipa brzinski prelazi pogledom preko „sadržine" prostorije i u toj mešavini dima i ljudi oni pronalaze slobodan sto koji će te večeri biti sto revolucionarnih otkrića, bar za njih. Smeštaju se i odlučuju za domaću. Biće veselo, ako se ičega sutra budu setili. Stiže prva tura, razbija se led i budi veselost. Iako je kelnerica gaborka; raščupane plavo-sede kose, koja podseća na metlu, veoma čudno skupljenu u neku improvizovanu punđu, plavih očiju koje se cakle pod tim jeftinim sijalicama, velikih i tamnih podočnjaka i usnama namazanih karminom; ona će im biti verna prijateljica ove večeri.

Ide druga tura pa pivo - atmosfera se opušta, počinju priče o politici države, štrajkovima i cenama koje konstantno rastu. Tada se već čuje po neka šaka koja je pozdravila karirani stoljnjak na drvenom stolu. Treća, pivo, peta - već smo skrenuli i s globalnog zagrevanja, nemaštine u Afričkim zemljama i životu van naše planete. Stigli smo do dela kada ni konobarica više ne dolazi do izražaja već je zamenjuju samo čaše iz njenih „zlatnih ruku". Pogađa ih tek po koja reč koja dospe od dima i nivoa alkohola u krvi, i to ih pogađa toliko da se ponovo gube u svom monologu koji su do sada i vodili. Za njih trenutno ne postoji reč „možda", već „Ma treb'o sam, bre, t'ko d' uradim, da mu ja pokažem i Boga i sve". Ostali stolovi za njih odavno ne postoje. Ma da l' je to i bitno? 
- Dobra je 'va domaća!
- M', kume, š'a - dobra je! 'Aj još je'nu, nek' ide život! Auu!

Ko zna kako su se i dogegali do kuće. Izgubili su verovatno po koji komad nakita (iskusniji ga nisu ni nosili), sav novac potrošili, al' je vredelo. Sve muke su bile sasute u te čaše, i kako donete, tako i odnete. Sve u jednoj noći...

Svetla

Napokon je pao sneg. Uz nežnu muziku, mirisni štapić i ugašeno svetlo posmatram koloniju kroz prozor. Ulična svetiljka zaklonjena kućom dodaje atmosferi mističnost i lepotu koju može oživeti samo i jedino sneg. Mogla bih tako satima. Prvi, prelepi sneg. Pahulje, sitne srebrne pahulje, se igraju sa svetlom završavajući na zemlji ili grančici koja napokon nije usamljena. Ne razumem ljude koji ne vole sneg. Napokon im se dešava nešto najčistije na svetu, nešto toliko perfektno da se ne može ponoviti. A hladnoća, ona je tu da one koji bi pokvarili tu lepotu ostavi u kući. Ona je tu da ljudima upotpuni užitak čistoće. Dugo se nisam osećala toliko mirno i bezbrižno. Ali sveprisutni nemir mi se ponovo pridružio. Ponovo je izabrao loš trenutak. Guram ga od sebe. Ne treba mi u ovom trenutku. Neka me poseti kasnije, kada ne budem bila toliko zaokupljena svakom pahuljom koja pronalazi svoje mesto. U mislima pravim polje prekriveno debelim, paperjastim snegom. Tu crnu, čupavu i grubu grudvu grehova bacam daleko. Preko nje će napadati mnogo snega. Videću tu grudvu tek kada se sneg otopi. A šta ako sam ja u kugli? Šta ako me neko posmatra i vrti moj svet samo da bi ti problemi ponovo došli do mene, u tim savršenim momentima? Možda mi se baš taj, neko, podsmeva. Gleda me i smeši se mojim divnim prekinutim momentima. To je zlo. Verovatno nije ni moguće. Ko zna?

Ne teraj me

Ne teraj me da čeprkam po sopstvenoj krasti,

Oboje znamo da će mi to teško pasti.

Ne teraj me da mojim mislima tvoj lik jaše,

I ne misli na „ono naše što nekad bejaše“

Ne misli o meni više,

Ni na naše zajedničke kiše.

Ni na sunce, ni na bare,

Ljudi se menjaju, ljudi stare.

Ne teraj me da te sanjam,

Da te volim i proklinjem.

Ne želim da me gledaš tako,

Od gore, kada dno dodirnem.

Prestani da me grliš i dodiruješ,

Tako me više ne smiruješ.

Prekini da mi šalješ pisma,

Teško mi je kada znam da sa tobom nisam.

Ne pokušavaj da dođeš do mene,

U meni se vrše promene.

Ne želim da patiš,

Znam, pokušaćeš da se vratiš.

Prekini da me pridobijaš,

Svakim svojim pokretom me odbijaš.

Zaboravi na nas više,

Nema oblaka, a oluja je sve bliže.

Prekini da o meni misliš tako,

Volela bih da me nikada nisi ni takao.

Vreme ne mora biti promena

U morima oslikanih lica išao sam napred. Suviše ljudi i boja na tako malom mestu. Jedini dan u godini kada je dozvoljeno da budeš bilo ko, samo ne ono što jesi. To je nešto kao jedino pravilo. Svi su jedva čekali taj dan, planirali i vredno radili da ne bi bili ono što jesu. Još jedna od igara ljudi koja ih čini veoma srećnim. Sve te boje na njihovim licima i telima činile su atmosferu nepostojanom, ali na neki način veselom i punom iščekivanja. Iza svakog novog čoveka krio se stari čovek. Svaki od njih je krio jednu, a davao drugu priču koju u potpunosti ni ne poznaje. Svi su bili srećni i nasmejani, ispod njihovih masaka.Bilo je mnogo raznovrsne muzike koja se prepritala negde tik pred mojim ušima. Čisto da ne bih znao šta odakle dolazi. Ja sam bio zbunjen. Nisam se maskirao, ne da bih kvario zabavu, nego jednostavno nisam znao šta bih voleo da budem ako ne ja. Imao sam probleme. Mnogo problema. I obaveza, ali i dalje sam voleo svoju otrcanu fotelju u uglu sobe, i krevet koji škripi dok dišem, i ovaj veliki mladež na mojoj desnoj ruci. Jednostavno nisam želeo da budem bilo ko drugi. Izašao sam u nadi da ću se nasmejati, zabaviti. Ali tu su bile samo dve gomile koje su se mimoilazile. Prvi put sam se gadio toliko ljudi. Mislim da sam dotakao svaku osobu te večeri. Ali u tom moru maski, boja, muzike ja sam pronašao jedan poznat lik. Bio je namršten i zapušten. Nikada ne bih rekao da je bio srećan. Ali nisam mogao da se setim čiji je to lik. Predstavljen je karikaturom, ali i dalje se mogao lako prepoznati. Gde li sam ga video...Nisam mogao da se setim, i sa svojom gomilom sam se kretao ulicama ovog grada koji je svetlucao i vibrirao. Neko vreme je prošlo, i ja više ništa nisam čuo. Ništa nisam osetio. Ni bol u stomaku, nogama, niti dodire po rukama, ni zvukove, ni miris tela, i boja. Ništa. Jedno veliko ništa. I onda je polako počelo da se pojavljuje pištanje uz pritisak u ušima. Moj vid je postao ograničen u smislu da sam imao osećaj da gledam kroz dve rupe koje su se smanjivale. I to je trajalo, pištanje je bilo sve manje podnošljivo, krugovi sve manji, pritisak sve veći, ramena sve teža... I onda, na najmanji mogući vremenski interval na svetu, meni se pred očima pojavio sopstveni lik.Karikatura osobe koja je prošla. Svaka maska je zapravo predstavljala moj lik. Svaka boja je bila moje davno zakopano osećanje. Dah mi je postao kratak, u zvuk srca koje udara o rebra mi je ispunjavao telo. To sam ja. Ja sam sve. Svi su ja. Napustio sam sebe. Zaboravio sve što znam. A i šta sam znao?

Gde li su?

Ja nisam savršena

ali se trudim da budem

srećna.

Nisam ispunjena

zato slušam vodene kapi

i čekam da vreme prođe.

Nemam drugu polovinu

jer da je imam

bila bih srećna.

Nemam snagu ni silinu

jer sam

žensko.

Nemam osećaj krivice

ne znam 

zašto bih.

Neću ove zidove

noću su prazni

bledi i ružni.

Nema više

onakvih

senki.

Gde li su?

Sačekaj me

možda i vredi.

Misliš li?

Neću

nisam

ne mogu

nema.

Želim da se sećam

Želim da se sećam

ovog trenutka

svakog trenutka.

Želim da se sećam

dela sebe

dela tebe

dela nas.

Želim da se sećam

sinoćnjega sna

pokreta glavom

odmaha šakom

i treptaja.

Želim da se sećam

stiha

note

pesme

bola.

Želim da se sećam

njenog osmeha

borica oko očiju

hladnih ruku zimi

i naježenost vrata.

Želim da se sećam

bola u stomaku

i bola u očima

suv osećaj lica

i slanih ostataka suza.

Želim da se sećam

senki na mom zidu

zidnih bubica

reakcija zenica

i prvih pahuljica.

Dopusti mi da se sećam.

Nemoj me uzimati i ostavljati.

Drži me.

Molim te i volim te

Slobodne.

Jedna od najlepših mačaka na svetu, ako ne i najlepša.

Vreme

Početak

 Razmišljala sam o tome da napravim blog-dnevnik samo ne znam koliko bi to bilo pametno... Hm...
Nema veze, uvek se može obrisati, hah. Da počnem sa kao nekim uvodom, je l'? Pa evo 'vako...

 Juče je bio rođendan moje veoma dobre drugarice Milene. Pored toga što nisam imala pojma šta bih mogla da joj kupim, nisam znala ni kada je tačno rođendan ni sa kim ću ići. No, to za vreme sam mogla da vidim čim bih došla kući, poklon sam već odabrala i izgledao je savršen za nju. Ali ovo sa društvom me je skroz zapetljalo. Baš sam se loše osećala zato što se nisam dobro organizovala. Ali šta je - tu je. Na rođendanu je bilo odlično, padala je kiša. Pošto sam osećala potrebu ispovedila sam mu se. Čudno me je pogledao, ali je sve razumeo. Ili se bar pravio da razume. Tamara je razumela.

Luna i ja

Kada progovori duh iz boce

 Njihovo uživanje.

Mali Princ

Prišao mi je bez reči sa osmehom na licu i zvezdama u očima. Znala sam da inače nije srećan, a sada, u ovom trenutku sa mnom - jeste. Samo mi je pružio ruku. Beli dlan je lebdeo u vazduhu sa plavim venama i crtežom po koži. Znak je ostavljao utisak odlučnosti iako nije ni reč prozborio.

 A šta sam mogla da uradim osim da ga uhvatim za ruku? Osmeh je na trenutak preleto i preko mog lica, ali moju dušu je već sledećeg trenutka obuzeo strah. Strah od letenja. U početku je bilo strašno, nisam se trudila da sakrijem strah, a on je izgledao kao da kroz ovo prolazi milioniti put. Nakon mog straha, opustila sam se, tada je i on otvorio oči. Oboje smo se smejali, bilo je prelepo. U jednom kratkom moentu su čule pucanje i dopiralo je iznad nas. Samo me je uplašeno pogledao i odleteo daleko od mene. Daleko. I tada je počeo moj prvi pravi strah.

 Dosada na času je preletela preko učenika i većina je u njenom naletu počela glasno da govori sa svojim prijateljima koji su na drugom kraju učionice. Boli me glava od toga, zašto ne mogu da ućute i razmišljaju o svojim problemima kao ja? Ne, oni su bezbrižni. Oni imaju probleme koji nisu veliki, ili se samo prave. Krivim prste i razmišljam o tome kako bi bilo da su oni polomljeni. Prsti. Da krckaju i bole, da li bi bilo teže?

Krug i lopta

  Nešto najsavršenije na svetu. I univerzumu. I šire.

Crtež

 Kada se zagledaš, možda i ima smisla. Ovako samo možeš da se smeješ šarama koje ne razumeš. Zar ne?

Sister

Moja besna sestra.

Prilično pogrešno.

Pa, pa ptico sa ispisanim krilima.
Nisi ti kriva, otišla si daleko.
Možda te neko čuve. Sve najlepše.

 Prepušten sebi, a zaista je veoma dobar. Zna da da obe šape i umiljat je. 

Nema puta

Sedeo je na toj stolici praznog i tupog pogleda. Misli mu nisu odlutale, već nisu ni postojale. Žalio je svaki dah upućen nebu i svaki gutljaj upućen morima. 

Misao mu je nekako odletela.

Poređenje utisaka

 Evo jednog likovnog poređenja.
   - Gornja slika prikazuje događaj proživljen u potpunosti, dok slika dole pokazuje sećanje.

Veliki prasak

Pitanja

Misliš da si sam?

Misliš da nema pomoći, da ne možeš ni napred ni nazad?

Plašiš li se sebe, drugih, praznine, reči?