Sam je. U prostoriji. Veoma malo svetla.
Vidi samo zidove koje vlaga boji svojim sumornim bojama.
Svetlo curka iz sijalice koja je jedva išta obasjavala (a i da li ima šta da obasja?) i par vrata koja su raspoređena na suprotnim stranama. Sedi na hladnom betonu, naslonjen na vrata koja su zauvek zatvorena. Na tim vratima piše „Prošlost”. On to ne vidi, ali vrlo dobro zna. Iza njih se krije njegov period koji je obojen raznim bojama, i iza tih vrata su mnoga druga koja je sam birao. On ovo ne želi, želi da nestane, i grleći svoja kolena u koja je zario svoje uplakano, preplašeno lice, želi da zauzme što manje prostora. Trese se, i u naletima, jeca. Oseća svaku neravninu prostora u kojem se nalazi. Bosa stopala se grče proklinjući svaki korak koji je napravio, a leđa s izraženim svakim pršljenom su se ukočila od položaja u kome su ko zna koliko dugo.
Svetlo je uz par treptaja nestalo. Došao je i taj trenutak, koga se plašio sve vreme.
Vidi samo zidove koje vlaga boji svojim sumornim bojama.
Svetlo curka iz sijalice koja je jedva išta obasjavala (a i da li ima šta da obasja?) i par vrata koja su raspoređena na suprotnim stranama. Sedi na hladnom betonu, naslonjen na vrata koja su zauvek zatvorena. Na tim vratima piše „Prošlost”. On to ne vidi, ali vrlo dobro zna. Iza njih se krije njegov period koji je obojen raznim bojama, i iza tih vrata su mnoga druga koja je sam birao. On ovo ne želi, želi da nestane, i grleći svoja kolena u koja je zario svoje uplakano, preplašeno lice, želi da zauzme što manje prostora. Trese se, i u naletima, jeca. Oseća svaku neravninu prostora u kojem se nalazi. Bosa stopala se grče proklinjući svaki korak koji je napravio, a leđa s izraženim svakim pršljenom su se ukočila od položaja u kome su ko zna koliko dugo.
Svetlo je uz par treptaja nestalo. Došao je i taj trenutak, koga se plašio sve vreme.
Mora da odluči. Pravio je izbore mnogo puta, ali nikada nije bilo ovako teško, činilo mu se. Plašio se ovoga toliko dugo, i sada je došao prelomni trenutak koji nikako nije trabalo da se dogodi. Sudbina ga je vodila, ne može da ne stvori izbor. Bez smisla je postavljati sebi pitanja "kako" ili "zašto baš meni". Jednostavno, ne postoji odgovor ma koliko se iko trudio da ga pronađe. Ali on je sada bio sam. Imao je milion priča u glavi, jedino nije mogao da se vrati. Ako se vrati njoj - neće biti isto kao i pre, svakako ne bi bilo. Da započne nešto novo - jednostavno je teško. Ipak, ima nešto iza sebe i to nešto je teško ostaviti - boleće. U svakom slučaju - boli. Boli svaku stranu - svaka vrata. Jednostavno, ne zna šta bi mogao da izabere, niti šta ga čeka. Da li može da podnese teret tolikog bola drugih, njemu dragih ljudi? Pa svakako će morati, ima izbor bez izbora.
Kada bi samo mogao da nestane na nekoliko nedelja, meseci... Ubeđen je da bi tada bilo bolje. Svakako se ništa ne bi promenilo, samo bi imao više vremena. Ili je, možda, neka promenila mišljenje? Verovatno ne. Ne bih.
Ustao je. Kolena su mu klecnula i naslonio se na zid. Bio je toliko dugo tu i sve mu je teže. Veoma je umoran i u glavi mu je čistina. Uspravio se i uzdahnuo. Polako se približavao vratima i osećao kako mu se neka nelagoda širi telom. Nije to samo nelagoda, to je i uzbuđenje, i strah i bol. Vrata su bela i izgrebana. Kroz ogrebotine se nazire tamno drvo. Brava je ledena na dodir,. To ga je naježilo i dodatno uplašilo. Dodir, jedan minimalan napor za otvaranje tih vrata. Odmakao se i zažmureo. Nije smeo da pogleda, drži se kvaku u neizvesnosti. Taj minimalan napor je uložen, on je presekao, i sada čeka posledice.
Нема коментара:
Постави коментар