reči

Moje reči nisu bitne
iako su odgovor na postavljeno pitanje

Moje reči nisu bitne ni kada ih samo iznosim
nekome bez ili sa razlogom
jednostavno nisu bitne jer ne menjaju

Bitne su stvari koje menjaju
Ako reči menjaju, onda su bitne
Ako neko zbog njih pocrveni,
Ili razmisli ili zamisli
Ili zaplače, zaigra ili se nasmeje

Ako neko zbog reči ode ili dođe
ako ne može da spava
ako joj je muka ili je boli stomak
ako ne želi da čuje

Ako zbog reči prestane da priča
i da zove i da kucka
prestane da sanja
dovodi sebe u neprijatna stanja

Ako zbog  reči reši da ni ne mahne
reši da uzme prvi voz za najdalje
ili samo uporno vrti pedale
bicikla za vežbanje

Ako zbog reči kupi tu majcu
i baci onu haljinu
koji će joj
to je samo stvar (promenjena zbog samo reči!)

Ako zbog reči tiho diše
ako zbog reči prestane da piše
ako te jače zagrli
ne mora ništa ni da kaže

Ako se ništa, baš ništa ne dešava
onda nije bitno
možeš da prestaneš da pričaš
dok nešto ne promeniš
rečima

Brkovi - brci

Skini bre te brkove
baš ti loše stoje
nemaju neku formu
i loše su smeđe boje

Izgledaju kao neka bedna ptica
sada prozivam bez smisla
i ispadam
pica

sama

grizem usne i glava me boli
ne šaljem ništa
ne bolim nikog
nema snova
samo duge šetnje
do gde ili odakle
ne znam

beležim dane u svim formama
mislim i tražim
konzumiram sve
hoću sve te pokušaje
ne diraj me
ne možeš me uhvatiti
ne mogu se uhvatiti

pozivi prazni
poruka nema
i ne treba
svi koji treba nekako se tu i nađu
sve se kotrlja
vozim nove stvari
nove stvari voze mene
pokušaji zabave

u san idem sa bolom u nogama
toplo je do novog zvona
mrzim ga
opet dan
mora da se živi kao i prošli
nema neizvesnosti u svemu neizvesnom
samo me ostavi na miru
hoću da mislim sama

Šuma i more
dve različite zore
dve različite agonije i moje noćne more

Dva vetra
i dve vatre jake
nekoliko tela razbacanih duša
nešto alkohola
I pas.

Proleće

U autobusu kojim se vozim ima nešto ljudi
Svi ćute i gledaju kroz pozor
Dok drveće se jedva zeleni
I neka, divno proleće je napolju

Svi ti ljudi ćute i sede sami
Neki sa slušalicama u ušima
Neki sa novinama u rukama
I neka, divno je proleće napolju

Avioni preleću iznad mog autobusa
I mesec još čuči na vrhu nebesa
I ja se još pitam da li sam tu gde jesam
I neka, divno je proleće napolju

Linije na putu promiču brzo
Automobili koji nas pretiču još brže
A ptice kao strele preleću sve nas
I neka, divno je proleće napolju

Po travi je još jutarnja rosa
I u travi pužić gmiže
Dok glisra mu je sve bliže i bliže
I neka, divno je proleće napolju

još jedna kiša

Kiša
i mokro tlo
nije rosa
već samo našim telima
utabano blato

Zašto
i koliko još
će trajati
ova samo naša tajna
velika priča

Želim
da ne traje
kao kiša
to je mnogo kratko
za treptaje

Oblaci
neka slobodno dolaze
kad god
mi imamo dovoljno tela
za ljubavno blato

Sa tobom

Sa tobom nije teško potpuno poludeti,
Mogla bih to ako bi samo nastavio da me gledaš,
A ti to nekako ne radiš dugo.

Sa tobom nije teško zaspati,
Imaš taj topli zagrljaj koji kao da čeka samo mene
I traje sve do jutra.

Sa tobom nije teško pričati,
Imaš čudne ali i obične priče
I nekako me lako nasmeješ, kao slučajno.

Sa tobom nije teško ćutati,
Neodoljiv si dok te nešto zbunjuje dok radiš
Pa me pitaš zašto se smejem.

Teško je reći ti "volim te",
Zato što nekako izgledaš rezervisano i skriveno,
A tako me brzo i lako dobijaš.

splet

 Podignem ruke visoko i tražim oblake. Pod bosim nogama škriputa pesak. Ježim se dok mi je koža zategnuta, skoro da pecka. Vrtim se u krug zatvorenih očiju koje već bole od prejakog sunca. Sve je belo. Tako je lepo biti sam i svestan stvari oko sebe. Tako je lepo samo hodati bez cilja i ne misliti ni na šta. Skoro kao i buđenje, otvaranje očiju je pomalo bolelo. Sada je sve plavo.
 I nebo i more mi mašu. Oblake nisam dohvatila zato što ih ni nema, znala sam. Zvuk do sada bez slike i nije postojao, ništa do mene nije dopiralo. Skoro kao probuđena osećam se vrlo slobodno i lepo, vidim svoju senku koja po pesku bez zvuka ide za mnom. Dok jagodicama dodirujem palčeve sve bridi, opet žmurim i stežem kapke jako. Pojavljuju se ona treperava svetla koja tako brzo prolaze tik mimo očiju, i taman kada sam pomislila da mogu da jedno pratim ono je nestalo. I tako opet i opet. Skoro da mogu da čujem trenje koje moji prsti stvaraju dok se dodiruju. Ako sam potpuno mirna, osećam samo vetar koji me spretno zaobilazi. Ni on ne zna kuda ide, njemu je takođe lepo. Ako sednem i sačekam noć biću krajnje mirna i zahvalna. Da, mislim da je to dobra ideja, sačekati noć bez misli.
 To  je bilo lako. Boleo je poslednji momenat zalaska sunca. Nekako uvek poslednji momenti bole, čak iako su poslednji samo za ovaj dan. Ali već sledeći dan je tako neizvestan i verovatno neizbežan. Često ne volim stvari koje moram da uradim i to mi se ne sviđa kod mene. Zvezde su previše spore u ovo doba godine za moj ukus, ali nije da imam neki izbor. Samo čekam da dođe mrak, mada ovde nikada nije potpun. I to mi se sviđa, uvek postoji neko svetlo tamo gore, ma koliko god da je daleko. Na nekoga mogu da se oslonim, neko uvek postoji. Ne želim da mislim o rastanku čak ni za ovaj dan.

...

 Nisi me napuštao. Smeješ se u mom prisustvu. Ja jesam srećna ali ne znam zašto, verovatno zato što si fin. I stidiš se, ne onako istinski i duboko u sebi, ali kada su neki drugi ljudi tu umeš fino da pocrveniš dok se smeješ. To mi prija. Nekako često znaš kako da pričaš sa mnom, to ne zna baš mnogo ljudi pa moram da im se prilagođavam. Sa tobom konverzacije idu baš lagano osim kada ih nema. Ali ni tada često nije teško, lepo je nekada kada si samo tu. Nekada me na kratko zanemariš, još ti to ne uzimam za zlo. Zabavno mi je tvoje lice dok pokušavaš da rešiš neke probleme koje ja ni ne razumem, a još mi je zanimljivije kada ti to pokušavaš da mi objasniš iako od samog početka znaš da je to već propala priča. Jednostavno si zabavan i drugačiji. Nije teško prihvatiti te i na tebe se navići. Nije teško sa tobom razgovarati. Brine me što te ne sanjam, mada kakvi su mi snovi u poslednje vreme, verovatno je i bolje tako.

pročitaj i reci da obrišem-pismo

 Sada jesi. Jesi sve ono što sam želela da budeš. Ali si počeo i da osećaš, zašto se toliko tome otimaš? Zašto toliko snažno ne želiš da nastaviš i guraš to pored nečeg prelepog? Nije mi jasno, samo treba da pustiš i uživaš. Pređeš preko stvari i shvatiš da negde ima nečeg divnog i to nešto te doslovno juri. Vrlo je jednostavno i lepo, uhvati to i ne daj jer ni ne treba da daš!