One

 Samo malo, one su pitome i neodoljive. I ja stvarno ne znam kako bih bez njih, prokletnice.

Kažem sebi

Kažem sebi
neću više,
pa uradim ponovo.

Kažem sebi
nema šanse,
pa opa (!)
dogodi se.

Kažem sebi
prekini sa ovim,
i nastavim.

Stvarno loše sebi govorim.

I da sam htela - mogla nisam

 Kakva pometnja. Prvo dva dana potpuno izgubljena, nakon toga komešanje svega, mućkanje i sve se završi kao Rejdiohed - nestalno. Ne dešavaju se takve stvari svakoga dana, treba zapisati.

 Ništa. Crnilo bez naznake ičega. Zeleni krug i ja u njemu. Vrtim se. I ništa. Ne mogu da ustanem, stvarno je loše. Moram da razgovaram, biti komunikativan - poenta(?). Idem ti ja  tako, ničim. Niko me nije pozvao ali sam uporna da odem nigde. Uspevam, superiška. I to traje. Iako ne mogu ništa da shvatim već sam u tome. (jbg, nisam znala)

 Ceo dan ravna linija, vrućina, mehurić... I ja tako ne radim ništa, po običaju. Reči lete, ja ih kao gledam. Pih... I dogodi se. Pogodi me. Energija, minimal ali je tako genijalno. Plašim se i sve tutnji i ogromno je. Nadvija se. Gleda me. Samo se oprostim sa tim. Drhtavica. Pod. Zdravo plafonu prostrani.