Sumacija

Prođe me jeza kada mislim o tome
kako je lepo sanjati i spavati
kako je strašno reći nekome "ljubav"
kako je čudno to što čim čujem početne note pesme
ja neutešno plačem
kako je strašna ta daljina
i sećanja razna
pogotovo na spokojne dane koje misliš da možeš ponovo imati

Prođe me jeza kada mislim o tome
kako neko ne može da spava i sanja
kako se neko nekome nasmejao na "ljubav"
kako neko sada neutešno plače zbog nota pesme
kako neko ne misli o daljini
i sećanjima raznim
pogotovo na spokojne dane koje nećemo imati ponovo

Prođe me jeza kada mislim o tome
koliko radim a koliko bih zapravo mogla
koliko volim
želim
maštam
pišem
učim
trčim
gledam
patim
sanjam
mislim
mislim
mislim

prođe me jeza kada mislim o tome

Zašto ne?

Moja sreća nije trajala dovoljno dugo
Da bih o njoj lepo pisala
Kao ni mir,
Upotpunjenost,
Sitost,
Već je samo magla tu konstantna ostala

Ta magla me podseća
Da je bilo bolje
Da sam imala nekoga
Da sam bila zdrava,
Spokojna,
Srećna,
Potpuna

A hladnoća suviše dugo traje
Da bi misao ostala ono što jeste
I lopta koju šutiraju
Ima tako mnogo
Ili tako ni malo smisla
Da to povređuje i vodi u otvoreni krug

Uspem da razmišljam i o tome
da li je bitna
zašto je bitna
kome je bitna
kako je bitna
da li bi se moglo bez nje
ili bez bilo čega
ili svega
i zašto ne?

Šta ću

Dok sam sama
U sebi se gušim
I noktima svojih prstiju
Uporno i bezuspešno pokušavam
Da kožu sa svojih grudi i leđa skinem
Ne bi li time
Bar malo i na kratak period
Uspela da pritisak u sebi i van sebe
Izjednačim, uravnotežim
I svoju dušu prepunu nemira,
I ostalih neprijatnih stvari,
Prepustim miru u sebi samoj

Nekada se bezuspešno nadam
Da mi je to jedini način
Da moja glava opet ni o čemu ne misli,
A to sam ranije mogla
Tako dobro i tako dugo,
Da me je sva neprijatna stvarnost
U kratkom vremenskom intervalu
Pogodila
I ja prosto ne znam šta ću sa njom
A ni sa sobom samom ne znam

Naravno, šta ću