sreća prati hrabre

Tako neplanirano, diskretno, lagano si uleteo u svet
okrenuo ga
i zamrsio
vešto vrlo, priznajem.

Izgledao si kao da ti nije ni bitno, kao da to radiš svakoga dana
što bi bila velika stvar
da sam imala razlog da mi stane do svega toga
pa i tebe samog.

Nisam imala razlog, nikakav baš,
ali sam jako želela
da budem u tvom okruženju
što se sada ispostavlja kao dobra stvar.

Možda i jedan od običnijih spletova okolnosti nas je našao nespremne
ali smo se dobro snašli,
čini mi se
bar sada.

A ni ti se ne žališ, već nekako sve teče kako dugo nije
valjda zato me tako jako grliš
kada ne gleda niko
dok ljubim pitoma mesta.

voliš moje suze

Bila sam tako srećna sa toliko mnogo ljudi. Zadovoljna sobom i onim što sam radila. Znala sam šta mogu i koliko umem.

Bila sam tako srećna sa toliko mnogo ljudi i tobom. Zadovoljna sobom i onim što sam radila. Znala sam šta hoću i koliko umem.

Bila sam tako srećna sa toliko mnogo ljudi i tobom. Zadovoljna sobom i onim što sam radila. Znala sam šta hoću i ubedio si me da mogu više.

Bila sam tako srećna sa toliko mnogo ljudi i tobom. Zadovoljna sobom i onim što sam radila. Preispitivala sam sebe težeći tome da radim više.

Bila sam tako srećna sa toliko mnogo ljudi i tobom. Zadovoljna sobom i onim što radim. Znala sam šta neću i trudila da se to ni ne dogodi.

Bila sam tako srećna sa toliko mnogo ljudi i tobom. Zadovoljna sobom i onim što radim. Zbunjena sam.

Bila sam tako srećna sa nekim ljudima i tobom. Nisam bila sigurna šta se dešava sa mnom ali sam znala šta radim. Zbunjena sam.

Bila sam tako srećna sa nekim ljudima i tobom. Nisam bila sigurna šta se dešava sa mnom niti sam znala šta radim. Zbunjena sam.

Bila sam srećna sa tobom. Ništa mi nije bilo jasno ali mi nije bilo ni važno. Srećna sam.

Bila sam srećna sa tobom. Ništa mi nije bilo jasno ali mi nije bilo ni važno. Srećna sam.

Bila sam srećna sa tobom. Ništa mi nije bilo jasno ali mi nije bilo ni važno. Srećna sam.

Bila sam sa tobom. Trebalo bi da budem srećna.

Bila sam sa tobom.

Nisam bila srećna.

Nisam imala ono u šta si se zaljubio.
Nisam znala kako to da vratim.
Imao si strpljenja, pa nisi. Kao da si malko voleo moje suze.
Naučio si me da volim suze. Naučio si me da je u redu biti sa nekim, a sam.
Naučio si me toliko mnogo pogrešnih stvari.

Bila sam srećna.

hvala

 Upoznala sam tvoje ruke jednom. Kakava privilegija. I radila bih to stalno, jer one imaju mnogo lepota za sebe. One su vrlo magične, osećaju i istražuju neprekidno. Kontakt mora biti ostvaren jer jedino je tako dobro i sve pod ravnotežom. Baš je dobar osećaj.
 Prvo je čudno, ali nije teško navići se na lepo. Oči se automatski zatvaraju pri dodiru. Mozak automatski fokusira samo te momente dodira i čeka ih. Tvoja koža nema nabore, sve je ravno i mekano, a ipak čvrsto. Kao da znaš šta želiš, tačno šta želiš. Dok rukom prelazim preko tvoje, koža škriputa i bridi. Ježim se dok činiš isto. Kao da čujem dodir, a zapravo čujem krv dok protiče telom.  Šake su tako zasebne, kao da su odvojene od nas. Prsti ne nalaze mir, već prelaze preko milimetara preko kojih su već prešli, zato što nije bitno, stvarno nije bitno šta mislimo kada se ovako osećamo. Stvarno nije bitno i ne treba da govorimo. Jer to se dešava na nekom višem nivou na kome mi mnogo lakše prihvatamo misli. Stisak znači mnogo više nego obično, a pokreće mnogo više nego ikada.
 Sreća je da je magija na ovom svetu strogo zabranjena. Za nju niko ne sme znati jer čim se za nju sazna ona prestaje da biva to što jeste, ali po prvi put u životu osećam da je okej ako nešto zadržim samo za nas. O tome pričam glasno i isključivo u sebi, verujem da to i ti radiš. I izvini, ali znaš koliko bi pogrešno bilo da se sve to izgovori. Ne bi bilo magično.

a ja ne želim da prestane

tajna

Kršni su nam i crni
ovi prsti
koji u mraku punom tišine
se pronalaze i ne daju

I misli su nam crne
ne daj da ih neko čuje
jer samo tako, bez znanja drugih
mi možemo postojati

jaz

Kada bih plakala,

to ne bi bile suze.

Njih nemam,

neko mi ih uze.

Kada bih sanjala,

to ne bi bili snovi.

Njih nemam,

odneli ih oni.

Kada bih volela,

to ne bi bila ljubav.

On ju je izgubio,

sada sam i bez njega.

Ali kada mislim,

to su stvarno misli.

Mnogi ih ne žele,

među njima si i ti.

pozdrav treperavim čudima

pokrete posmatram tiho

da me ne vidi niko

kada se misao javi

i vršlja mi po glavi

kako da se od tebe oprostim

a da na tebe ne mislim

i kako da opet sanjam budna

ona divna treperava čuda

u čemu sam pogrešila

kada sam čvrsto rešila

da te iza sebe ostavim

i nove ciljeve postavim

ne mislim loše znaj

sada kad je svemu kraj

samo više sebe sada volim

kada uspem da ti odolim

trudim se da na tebe ne mislim često

ali u glavi će postojati mesto

na kome mi brada zaigra

to je postala navika

samo nas leptiri okružuju stvarno!

Često se šetam mestima
nadajući da ću te sresti
ali se sve to završi
sa dve kugle sladoleda u kornetu

Svake večeri gledam zvezde
čekam da se neka bar malo mrdne
da zamislim neku željicu, da se nešto promeni
ali tako samo jutra dočekujem

Idući ulicom uvek dodirujem
grane drveća sa nadom da će se
odnekud neki leptir pojaviti
onda te sretnem... samo leptiri nas okružuju stvarno!

Stvarno nemam problem sa tim
što ne voliš lak za nokte
i stvarno želim da sa tobom
podelim dve kugle i kornet.

ajgejzing kao lek za nas

 Razišli smo se za sveopšte dobro naših svetova. Zaboravili smo da smo se toliko isprepletali da je nemoguće neoštećeno se iz toga izvući. Držeći se toga da ne smemo doći u kontakt, žestoko smo se vukli jedno od drugog želeći da zauvek ostanemo zajedno i da se pri tome ne promenimo. Kako bi smo i uspeli da se ostavimo kada se sanjamo?
 U nadi da ti je bez mene odlično dolazimo u kontakt i shvatamo da ni jedno ni drugo ne funkcioniše. Emotivni susreti bez ičega konkretnog osim dugih pogleda teraju nas na razmišljanje o tome gde smo i kada pogrešili. Kako možemo da se promenimo za ono što volimo? Zašto ne može sve da bude onako kako bi trebalo? Nakon rastanka obraćam pažnju na sve sitnice, na muziku, proleće, sunce, na svaku reč razgovora čiji se broj, kao i svrha, prepolovio. Sve odjednom gubi smisao i postaje mučno i bolno prolaziti ulicama, ali je svakako bolje od sedenja i gledanja proleća kroz prozor. Šteta što ovako divno vreme provodimo odvojeno, nedostaješ mi. Često razmišljam o tome šta je moglo da bude drugačije, umorna sam od toga. Hajdemo samo ponovo da počnemo, možda nam sada stvarno uspe. Možda nam samo treba pauza, ili pauza koja će trajati večno.
 Sledeći susret će biti jedan od susreta koji ću najviše pamtiti. Ajgejzing kao sredstvo komunikacije je u ovom slučaju bio savršeno rešenje, nadam se da se slažeš. Način kojim više reči govoriš odjednom prenoseći emocije gotovo istog momenta. Misli se kovitlaju i koristim reči da bih uverila sebe da se ovo dešava i da ne umišljam. Ali se ti plašiš i ostaješ nedorečen, kao i uvek zapravo, dok ja tražim sve. Zanima me svaki momenat, dan i ostale stvari koje tako retko deliš sa mnom, a koje čine da se osećam malo bitnijom dok me podsećaju na početak našeg bivstvovanja. I ti kažeš da se sećaš tog, meni prvog momenta izazvanog istinskim iskazivanjem emocija koje gađaju onoliko koliko je teško izreći ih. Dobro je da se sećamo nečeg lepog. Žao mi je što nemam više sećanja ovako lepih dana sa tobom.
 Beskrajno mnogo mislim, nije mi žao koliko mi je i žao. Ali ne izgovaraj te reči za stvari koje su dovele do toga da se bar dobro osećam kao i ti. Izvini se koristi za ružne reči koje su povredile.

13.

Petak
dan kojim se ranije budim, uživam radeći ono što zaista volim
ujutru čitam, imam vremena da se lagano krećem i da nigde ne kasnim
uvek ima čokolade i imam vremena da napravim savršen doručak!
mačka me budi, a ja verujem da se brine da ne zakasnim pa se još i raznežim
jedino mi je krivo što on nije tu, ali biće večeras

kliše

ime tvoje velikim slovima se piše
nigde tu nema ljubavi više

miris proleća, vazduh svežinom što odiše
nigde tu nema ljubavi više

plamen sveće koji se lagano njiše
nigde tu nema ljubavi više

tužne oči suzama se umiše
nigde tu nema ljubavi više

koraci odlaze sve tiše i tiše
nigde tu nema ljubavi više

ja te volim-nešto kao kliše
nigde tu nema ljubavi više

problem osobe koja ne izlazi (čitaj: ispala iz ritma)

 Mrzim te nepozvane ulete ljudi u moj život. Neočekivano nasrtanje na moju psihu ne smatram legalnim. Znam da ni ti ljudi nisu krivi za to, niti su toga svesni, ali poznanik koji mi se za jedno veče predstavi u drugom svetlu za mene postaje opasnost-počinjem da se brinem i stalo mi je do nekoga ko mi do juče ništa nije značio. Zašto?-ni sama ne znam. Samo se pojavi, kaže par rečenica i ja već nešto očekujem. Čak i sutra, ili posle nedelju dana, ili više...
 Svim silama pokušavam da izgubim sebe u sebi, nalazim se u prepunom kafiću. Polovinu ljudi poznajem, a vidim onu drugu, nepoznatu polovinu. I delimično uspevam u tome da me nema tu, slušam i nestajem.
 Bilo je jednostavno. U toj gužvi se jedva i pomeram, ali nije mi bitno. Nekako mi je u glavi bila žurka i to je zapravo meni jedino bilo bitno. Svi prolaze, ili bar to pokušavaju. Dodiruju mi ruke želeći da mi skrenu pažnju da je neko iza mene i da želi malo prostora, možda komično, ali i ja sam sama prilepljena uz dva stola. Tim je i bolje što sam pijana jer mi je u svakom slučaju zabavno. Oko mene su drugarice i sa njima nazdravljam i nazdravljam...
 Opet neko želi malo prostora, opet me nije briga. Ali ta ruka i dalje steže moju nadlakticu. Okrećem se i vidim poznato lice. Kao i do tada, nastavljam da se smejem, pozdravljam poznatu osobu, tu ide kraći razgovor koji je zapravo paranje ušiju sagovornika da ponovi rečeno jer od muzike ništa nisam čula. Nakon razmenjenih nekoliko informacija okrećem leđa i nastavljam da igram zadovoljna kao i do tada. Ali telo iza mene se nije pomerilo. Ponuđena sam pivom, ali shvatajući u kakvoj sam već situaciji odbijam, čak sam i pohvaljena da znam granicu. Davno sam je prešla. Nastavljam da igram, ali to telo je i dalje tu, ne previše blizu ali osećam. Dešava se... ono što bih nazvala zavođenjem?
 Napuštam mesto i nakon nekog vremena se vraćam, čeka. Zašto? Igra se nastavlja. Zašto? Govori da će se vratiti, ali nakon nekog vremena i sama odlazim.
 Dan kasnije posvećen razmišljanju, zbrajanju utisaka, brizi o prljavim patikama i pisanju ovoga sa čudnom maglom u glavi. Zbun

Sumacija

Prođe me jeza kada mislim o tome
kako je lepo sanjati i spavati
kako je strašno reći nekome "ljubav"
kako je čudno to što čim čujem početne note pesme
ja neutešno plačem
kako je strašna ta daljina
i sećanja razna
pogotovo na spokojne dane koje misliš da možeš ponovo imati

Prođe me jeza kada mislim o tome
kako neko ne može da spava i sanja
kako se neko nekome nasmejao na "ljubav"
kako neko sada neutešno plače zbog nota pesme
kako neko ne misli o daljini
i sećanjima raznim
pogotovo na spokojne dane koje nećemo imati ponovo

Prođe me jeza kada mislim o tome
koliko radim a koliko bih zapravo mogla
koliko volim
želim
maštam
pišem
učim
trčim
gledam
patim
sanjam
mislim
mislim
mislim

prođe me jeza kada mislim o tome

Zašto ne?

Moja sreća nije trajala dovoljno dugo
Da bih o njoj lepo pisala
Kao ni mir,
Upotpunjenost,
Sitost,
Već je samo magla tu konstantna ostala

Ta magla me podseća
Da je bilo bolje
Da sam imala nekoga
Da sam bila zdrava,
Spokojna,
Srećna,
Potpuna

A hladnoća suviše dugo traje
Da bi misao ostala ono što jeste
I lopta koju šutiraju
Ima tako mnogo
Ili tako ni malo smisla
Da to povređuje i vodi u otvoreni krug

Uspem da razmišljam i o tome
da li je bitna
zašto je bitna
kome je bitna
kako je bitna
da li bi se moglo bez nje
ili bez bilo čega
ili svega
i zašto ne?

Šta ću

Dok sam sama
U sebi se gušim
I noktima svojih prstiju
Uporno i bezuspešno pokušavam
Da kožu sa svojih grudi i leđa skinem
Ne bi li time
Bar malo i na kratak period
Uspela da pritisak u sebi i van sebe
Izjednačim, uravnotežim
I svoju dušu prepunu nemira,
I ostalih neprijatnih stvari,
Prepustim miru u sebi samoj

Nekada se bezuspešno nadam
Da mi je to jedini način
Da moja glava opet ni o čemu ne misli,
A to sam ranije mogla
Tako dobro i tako dugo,
Da me je sva neprijatna stvarnost
U kratkom vremenskom intervalu
Pogodila
I ja prosto ne znam šta ću sa njom
A ni sa sobom samom ne znam

Naravno, šta ću

Dobro jutro

 Hej, ponovo sam ružno sanjala poznate mile likove. Tebi kuckam jer ti čuvaš te male tajne sa sobom, u svojoj kući, dnevnoj sobi i kupatilu, ormaru i svakoj kutiji. Srećna li si? Ja ne znam...

 Ljudi odlaze. Neki se vrate promenjeni, neki se ni ne vrate. Neki te pozovu, neki se nasmeše. Nije ni bitno... Putovala sam i nisam pisala, izvini. Bilo mi je vrlo lepo, mada kratko. Znaš, uvek mi je kratko. Ali dobro, biće još, mlada sam. I ljudi i mesta i svega ostalog, ti si sve to prošla. Više puta... Zavidim ti kako se na svaku moju reč samo smeškaš jer sve znaš. I to je okej, jer onda ne moram mnogo da objašnjavam sve.
 Da počnem-nije obećavalo. Španija mi nije bila previše zanimljiva ili zabavna na prvi pogled. Kako sam neinformisana i tupava bila! Razmišljala sam i da li da krenem uopšte (opet greška!). Čudan skup ljudi koji mi se na prvi pogled i nisu dopadali i šta ću ja sa njima tamo i sve to... Bili su stariji, pričali raznim nepoznatim jezicima. Ali bilo je neočekivano zabavno i kreativno! I nedsotaju mi. Razmišljam o njima često, bili su lepi, nasmejani. Svi zajedno odvojeni od mnogih stvari, jedni drugima prepušteni u tople zagrljaje koje nismo štedeli, pisali smo pesme. I to divne, najdivnije! Jedni u drugima smo budili nešto što se ne viđa svakoga dana, inspirisani smo bili i puni utisaka nismo uspeli sve da zapišemo, da zapamtimo, pretvorimo u reči. Uživali smo u dnevnom suncu i toplom vetru. Noći su bile kratke i hladne, ali smo ih u divnoj atmosferi ispunjavali pričama koje smo smišljali, uz koje smo se smejali ili se plašili da odemo i spavamo. U krevetu sam bila tužna zato što nisam želela novi dan. Ista je situacija i sa mojim drugim proputovanjem minule godine.

 Berlin! Kada sam shvatila da je istina, poludela sam od sreće! Zamisli, svi ti ljudi, sva ta mesta, sve te priče... Većina je ostala neispričana, zakopana negde među svima nama koji smo tamo bili i sve to osetili i tako se dobro proveli! Svaki dan je nosio apsolutno novu priču i novu energiju, to je jedan tako živ univerzum! Možda i savršeno mesto za moje bivstvovanje, zaključujem nakon svega. Karneval-centar dešavanja i razlog putovanja je bio šaren, lepršav, veseo, znojav, i istopljenih patika (asfalt je zaista bio toliko topao!), ali se nikada neće zaboraviti. Prevoz, ljudi, kebab... Ajoj, vratiću se!

 Na kraju ovog mini i brzog javljanja želim da poželim sebi još zabavniju godinu, neka bude bolje! Ako on kaže da može, ja sam još sigurnija u to. Hajde godino, nemoj me izneveriti, možda bi mogao neki festival, ne bih se žalila ni za Berlin ili bilo šta. Hajde, spremna sam i čekam!