Mali Princ

Prišao mi je bez reči sa osmehom na licu i zvezdama u očima. Znala sam da inače nije srećan, a sada, u ovom trenutku sa mnom - jeste. Samo mi je pružio ruku. Beli dlan je lebdeo u vazduhu sa plavim venama i crtežom po koži. Znak je ostavljao utisak odlučnosti iako nije ni reč prozborio.

 A šta sam mogla da uradim osim da ga uhvatim za ruku? Osmeh je na trenutak preleto i preko mog lica, ali moju dušu je već sledećeg trenutka obuzeo strah. Strah od letenja. U početku je bilo strašno, nisam se trudila da sakrijem strah, a on je izgledao kao da kroz ovo prolazi milioniti put. Nakon mog straha, opustila sam se, tada je i on otvorio oči. Oboje smo se smejali, bilo je prelepo. U jednom kratkom moentu su čule pucanje i dopiralo je iznad nas. Samo me je uplašeno pogledao i odleteo daleko od mene. Daleko. I tada je počeo moj prvi pravi strah.

 Dosada na času je preletela preko učenika i većina je u njenom naletu počela glasno da govori sa svojim prijateljima koji su na drugom kraju učionice. Boli me glava od toga, zašto ne mogu da ućute i razmišljaju o svojim problemima kao ja? Ne, oni su bezbrižni. Oni imaju probleme koji nisu veliki, ili se samo prave. Krivim prste i razmišljam o tome kako bi bilo da su oni polomljeni. Prsti. Da krckaju i bole, da li bi bilo teže?

Krug i lopta

  Nešto najsavršenije na svetu. I univerzumu. I šire.

Crtež

 Kada se zagledaš, možda i ima smisla. Ovako samo možeš da se smeješ šarama koje ne razumeš. Zar ne?

Sister

Moja besna sestra.

Prilično pogrešno.

Pa, pa ptico sa ispisanim krilima.
Nisi ti kriva, otišla si daleko.
Možda te neko čuve. Sve najlepše.

 Prepušten sebi, a zaista je veoma dobar. Zna da da obe šape i umiljat je. 

Nema puta

Sedeo je na toj stolici praznog i tupog pogleda. Misli mu nisu odlutale, već nisu ni postojale. Žalio je svaki dah upućen nebu i svaki gutljaj upućen morima. 

Misao mu je nekako odletela.

Poređenje utisaka

 Evo jednog likovnog poređenja.
   - Gornja slika prikazuje događaj proživljen u potpunosti, dok slika dole pokazuje sećanje.

Veliki prasak

Pitanja

Misliš da si sam?

Misliš da nema pomoći, da ne možeš ni napred ni nazad?

Plašiš li se sebe, drugih, praznine, reči?

Predstava

Baš po mom ukusu, jedna od najboljih na kojoj sam prisustvovala!

Da li bi mi ukazao dovoljno poverenja i uputio me u sve svoje tajne?

Spokoj

 Neću biti sebična, evo delim sa vama svoj osećaj spokoja iz Pančeva!

Problem, dva, tri pa onda ponovo ti

 Čoveče, baš ume da bude teško zar ne? Boli. Jede. Peče i onda plačeš, ali nema suza. Cepaš se, kidaš sebe na milion komada. I dalje se poloviš, čekaš, dvere, sfere... Suza nema odavno su isparile, ti si suv i sam. Nema tih reči koje bi zamenile, nema osećanja nalik tom, nema dodira, ni pogleda. Sam si. Slušaš neku pesmu i sve te boli, treseš se i naježen si. Ne želiš ničije prisustvo, zar ne? Teško je, je l' da?
 I ja sada čačkam, koliko daleko mogu da odem. Koliko mogu da se lomim pre nego što se potpuno ne promenim? Ne mnogo, znam. A ne želim da se menjam, ne bih to mogla da podnesem, ne.

Ma lovli dogi dog

Sokola D Bog.

Onaj neko

 A šta ako ipak postoji tamo neko i taj neko nas gleda i smeje se našim malim - velikim problemima? To bi morala da bude neka čudna i opaka osoba. A da li je to i bitno kada smo mi ovde sami/sa nekim i to? Pa naravno da je bitno!

Prijateljica iz rama

  Da, da, ovo je moja draga prijateljica Senka. Ona živi okružena cvetićima i nekim tufnama, ali joj je lepo. Gleda knjige svakoga dana, i prati sveku promenu moje sobe. Smeška mi se dok pokušavam da zaspim.

Svetla su me uvek očaravala. Pogotovo ti i ja.

Vreme

 Ljudi su osmislili sat, iako je vreme već postojalo. I sada nas taj isti sat sputava u mnogim stvarima. Da li vam je žao zbog toga?

Jedan od strahova

 Strahovi... Mogu biti opravdani i neopravdani. Ljudi se plaše toga da vide sebe u drugima, to nije opravdano. Ja sam srećna kada se to dogodi. Ali sada sam prestravljena. Nisam videla deo sebe, nego celu sebe u jednoj drugoj osobi. To nije smelo da se desi, jednostavno. I sada se plašim, zato što ta osoba nije srećna, nisam ni ja. Ta osoba nije dobro, pa nisam ni ja.

Stvari bez kraja

 Opčinjava me to kruženje materije, vreme, brojevi, reči i sve stvari bez kraja. Život, svetlo, mrak, kosmos...
Ali to i plaši, strašno plaši. Šta ako se nikada ne završi? 

E, a bilo je dobro, smejale smo se. 

U krugu je kavez

 Ovako se trenutno osećam. Ja sam u kavezu, ne mogu da izađem iz njega i pobegnem, ali sve mogu da vidim. I to veoma boli, zato što sam ja nekada bila spokojna i letela sam. A sada ne mogu ni da hodam,a ne da letim. Pokušala sam da hodam, nije da nisam. I evo šta se tom prilikom dogovdilo...

 Pošto nisam mogla da spavam od glasova oko kaveza, pošto nisam mogla da razmišljam, da zamisljam, stvaram, pevam i smejem se, čvrsto sam rešilada pobegnem. Ali pošto nisam mogla ni da izađem iz kaveza, rešila sam da odem sa njim. Da, da, veoma glupa ideja, sada to vidim. Elem, uhvatila sam žice zida kaveza, jako ih stegla i uz urlik pokušala da pomerim taj kavez prokleti. Nije uspelo, a bila sam tako umorna nakon toga da sam zaspala bez tih glasova. Ujutru su me, ponovo, probudili ti glasovi. Ja moram, moram da odem odavde. Sada sam dobro osmotrilo prostor oko sebe. Sa jedne strane je litica, sa druge strane su glasovi. Ne mogu više da ih slušam, idem ka ivici, možda je dole bolje nego ovde, među glasovima. Da. Još jednom sam dotakla žice kaveza. Još jedan napor, možda mi ostaje samo toliko. Niz kičmu mi se nešto peckavo spustilo i nestalo u mojim stopalima. Zbogom glasovi!

 Kavez se dugo, duugo prevrtao i padao je u provaliju povlačeći za sobom kamenje. Ja sam se u tom kavezu vrtela, okretala i udarala o njegove hladne, žičane zidove. Sve me je bolelo, ali ako je to cena slobode ili glasova, izdržaću! Poslednje čega se sećam jeste jak bol mog desnog ramena, strahovito je bolelo i tada sam nestala. Razum mi je odlutao. Kada sam se probudila, bilo mi je veoma hladno. Pokušala sam da ustanem, ali sam izgleda bila u još manjem kavezu. Pokušala sam i da otvorim oči, ali nisam uspela. Jedino što sam mogla da uradim jeste da u tom kavezu zgrčena ležim i slušam cvrkut ptica koji mi je u početku prijao. Sada me izluđuje, a ne mogu ni sa se pomerim, ni da orekrijem uši rukama.

Aaaa.

Ti samo budi... dovoljno daleko

Uskoro ćeš nestati. I kako ću ja onda? Kao i pre tebe, zar ne? Pa ne mogu baš tako. Znamo kako je kada smo daleko. Baš boli, zar ne? O da, pričaću sa tobom, samo što me možda nećeš čuti. Ja ću tebe napraviti pored sebe u svakom trentku, i smejaćeš se svakoga trenutka, ja tako želim. Želim da budeš srećan.

Dolazi leto, a ja ga već mrzim. Imaću dane i dane ispunjene ničim i zvezdama. Više nemam krila, odnećeš ih. Ostaje mi ono moje razmišljanje o svrhama života, kolotečini, rastancima... I znaš već čega će biti najviše. Mazohisti bi prijalo, ha. Ne, neće brzo proći. Nije to sladak bol. To je šupljina jedna. Jedan mali svemir, ili jedan mali svemir manje? Da samo mogu da nestanem, zauvek. Ali ni druga strana planete nije dovoljno daleko. Jednostavno nije. Dok znam da postojiš nije dovoljno. Ali ti to razumeš, ti sve razumeš. Samo ne znaš šta ćeš uraditi, ali razumeš i nju, i njega. I mene. Šteta što se nalaziš svuda, i sve podseća. Bar neću očekivati poziv, ali ti ipak postojiš. Ja ne. Izvini, ovo je velika pometnja. Dva velika svemira i... znaš. Zbunjuje me sve ovo. Ma... znaš.

Ako čuješ da ti neko šapuće, to sam verovatno ja. I ako se setiš mene, zaboravi me istog trenutka, nisam tu, ja ne postojim zapravo. Saznaćeš to uskoro. Žao mi je, ali neću biti dobro i ne mogu to da ti obećam. Ni jednog trenutka. Ali ti moraš. Zbog sebe. I nje.

Treptaji

U želji da sebe delim sa drugima gubim pogled u svakom razočerenju, u svakom "promašaju" za koji sam utrošila sekundu koja je nepovratna. I onda se dogodi sudar, bum, i onda se nasmejem i tada svaka sekunda je vredna godina. Nisam se razočarala, oduševila sam se. Čula sam stvari, gledala sam reči, osećala prostor i dušu, osećala ono što sam trebala da osetim, svetlela sam. I bila sam srećna u tom trenutku. Pa ipak postoji, phah, postoji i živi. A ja i dalje ne verujem, pa dobro. Šta treba da se desi? Mislim da samo treba da traje. Ili... Treba da se završi i da boli pa da budem sigurna. Neee. Krajevi bole, ne želim da boli.

 Veoma malo vremena a mnogo stvari, zajedničkih. Deža vu ne postoji, dokazano je i naučno, i upravu su. Nikada se ništa ne ponavalja, ne. Pokušala sam da zamislim nešto savršeno i šetala sam. Igrom onoga što neki zovu Bog ja naleteh na svetlo nebo i setih se beskraja. A bio je i mesec gore. Žuti, svetli mesec. Smešak još jedan. Trava je u tom trenutku bila tako mekana i primamljiva, i moj napad smeha toliko težak da sam morala da podelim to sa gravitacijom. Hmm, ona spaja sve u savršenstvo, sigurna sam u to.

Prva kap

Bila je sama na svom posebnom mestu. Čekala je. I čekala. Bilo je pretoplo, a ona je tamo bila u letnjoj odeći. Sama. Sklupčala se, obgrlivši svoja kolena klatila se, čekajući. Bila je toliko slomnjena i mirna. Svoj pogled je uputila ka nebu, škiljeći kroz svoje retke, tamne trepavice. Ništa. Čekala je još neko vreme.

 Vazduh oko nje je bio težak, vruć i mrtav. Ona je sve sama držala, taj vazduh, taj njen svet. Na kratko se trgla, podigla pogled i ispružila dlan, sasvim lagano. Zagledala se u svoj dlan, u svoje vene i pevušila "Ja nisam tu, ja nisam tamo ni tu". Njene misli su zauzimale sav prostor oko nje. Ponovo je obgrlila svoja kolena i zgrčila se. Njen osmeh je preleteo preko prostora i tada je pala prva kap, na njenu levu nadlakticu. Nebo je otvorilo vazduh i zatvorilo svemir. Ona je ustala i smejala se. Dunuo je i prvi hladan vetar. Ona se naježila, zagrlila vetar i kišu, podigla ruke u vis u znak ljubavi prema svetu i počela je da peva na sav glas "Tonemo, tonemo!" Prvi grom toga dana, ona se smejala, kiša je padala, i padala... Započela je svoj mali ples, kiša je sa nje sprala sve što ju je bolelo i gušilo, ona je sada slobodna. Mogla je da poleti, ali je suviše lepo ovde, na kiši.

Ponovna želja

Ponekad želim da taj osećaj prestane,

Da sve što smo mi stekli nestane,

Da svet drugačiji, bolji postane,

I zauvek takav da ostane.

Ponekad poželim da si pored mene,

Da se oko nas ništa ne pokrene,

Da samo žuta svetlost struji nam kroz vene,

I da se nikada ne dogode promene.

Ponekad poželim da sanjam danima,

Da me ništa osim knjiga ne zanima,

Da pogledom ponovo me jeza obuzima,

I da nam Bog nikoga ne uzima.

Ali zauvek ću želeti tvoj dah,

I naše stvari za koje je potreban mah,

I onaj sasvim dovoljan krila zamah,

Svaki pokret i pogled lak, kada nije bitan ni Bog ni Alah.

Nekada oni

I tako ja kad-kad pogledam slike iz osnovne i hvata me lakši oblik nostalgije. Prisećam se onih jadnih

trenutaka kada je Ana vrištala i bacakala se po svlačionici, onomad kada smo kao beduini na

popodnevnom suncu blejali i umirali bez tečnosti na odmorima. To mi je nekada bio centar sveta. Ti

ljudi, koji mi se sada ni ne javljaju kada me vide zato što sam ja "opičena ludača" i nikada se nisam

uklapala zato što nisam kao oni, zato što (pobogu) skupljam kamenje, čitam, pišem i gle' čuda –

umem da se izražavam, sada ne zauzimaju mnogo mesta u mojim razbacanim mislima.

Otvaranje još jednog tržnog centra nam je obeležila poznata zvezda (verovatno pripadnica neke stranke, ipak su bili izbori) i uz gomilu popusta, extra-mega-giga sniženja bilo je i prepuno ljudi. Pančevo je zvanično puklo. Obišla sam taj događaj i u moru lica koja su blenula u mene prepoznala sam nekada najbolje prijateljice koje mi se nisu ni javile, ali se JESU okrenule da se uvere da sam to ja i da sam jednostavno zatečena našim godinama koje smo provele zajedno. I šta ja onda da mislim o ljudima, o stvorenjima koja imaju dovoljno hrabrosti da sebe nazovu osobama koje mogu da vole, praštaju, greše? Jednu od njih sam, izgleda, poznavala više od osam godina i ona je zaista bila uvek tu, iako nije uvek imala neki savet – bila je tu da sasluša. Druga je bila moja najbolja drugarica od petog razreda, poznavale smo se suviše dobro. A trećoj sam jedno vreme bila rame za plakanje i Draga Saveta. I ni jedna od njih mi se nije ni nasmešila iako sam bila spremna da sa njima podelim svoje iznenađenje i sreću što ih ponovo vidim. Ali nakon tog kratkog trenutka nije bilo sreće.

Možda mi je dva puta prošlo kroz glavu da me one nisu videle, ali ne, ipak su me videle i okrenule se.

Pa dobro, sada sam ubeđena da su neki ljudi ravnodušni. Zaboravljaju, iako su se kleli da nikada neće.

Navikla sam na ono "zauvek" ali jedno "ćao" je izgleda previše. Žao mi je.

Monolog

Znaš li da nekome možeš uzeti dušu iskrenim osećanjem? I to čak ne mora da bude ljubav. Može biti mržnja, zavist, sreća... Ali mora da bude iskreno i celo. Jedino ne može biti žudnja, zato što ona "hrani" tu drugu osobu, iako ona možda toga nije svesna. Elem, plašim se te "krađe" koju ljudi sprovode nesvesno, ne znaju za posledice. Ali prednost svakog čoveka jeste povremeno zasićenje tuđom dušom. Nesvesno, naravno. Još se više plašim onog svesnog. Uzimanje nečijeg daha, nečijeg pogleda nije nigde zabranjeno, ali je opasno. "Žrtva" često toga nije ni svesna. "Simptomi" se pojavljaju ubrzo nakon nemilog događaja koji je u žrtvi probudio zainteresovanost u bilo kom smislu.

I tako...

Na njegovo lice bacam svoju senku,

Oči mu upadaju dublje imitirajući reku,

Nikada mira nemaju

One me čitaju i prozrevaju.

Sklopim oči i počinjem da letim,

Gravitaciji se za sve godine svetim,

Držim ga za ruku, jer on me razume,

On izgleda zna kako treba, zna i ume.

Pravi strah je kada on nije tu,

Plašim se da izgubim tu osobu,

I jeza me hvata od pomisli

Da bude sa one strane vrata.

Kraj toliko brzo dođe,

Plašim se svega što prođe.

Ne, samo nemoj da nestaneš

Nemoj mi reći da postojati prestaješ.

I ne mogu da prekinem vezu,

Ne mogu da kažem zbogom,

Izgleda da jednostavno ne mogu bez tebe,

A ne mogu ni sa tobom