Nedostaje mi vreme
kad sam bila
mali dec
tripovala da sam zec
mačke zvala sa „mec”
P.S. Da, volela sam i frižidere.
19. 12. 2013.
17. 12. 2013.
Pa ćao mače
Ups, dešava se ponovo. Kako se samo tako pojavi i nastane pometnja?
Kriva sam i ja u nekom vidu, sigurno. Sve je to podsvesno ili apsolutno svesno učinjeno, a volela bih, tako bih volela da je realno. Da je apsolutno realno i ispunjivo. Često se zbunim, verovatno je to.
Da, nisam odlučna i stalno tražim nešto više, da li bih zbog toga trebalo da se osećam loše? Da li? Da li bi trebalo da prestane?
- Ali ja se lepo osećam! (zapravo to je moja doza sebičnosti, ali iskreno, ni drugoj strani nije loše)
Razmisli još jednom o posledicama, ipak si govorila sve i mnogo toga je prošlo, razmisli.
- To su moji momenti kada žalim zato što NE ŽELIM da razmišljam, želim da sve to samo teče i da se dogodi. Sputavam se, eto!
„mi nikad nismo bili ista teorema
jer ne dolazimo iz istog koordinantnog sistema”
Kriva sam i ja u nekom vidu, sigurno. Sve je to podsvesno ili apsolutno svesno učinjeno, a volela bih, tako bih volela da je realno. Da je apsolutno realno i ispunjivo. Često se zbunim, verovatno je to.
Da, nisam odlučna i stalno tražim nešto više, da li bih zbog toga trebalo da se osećam loše? Da li? Da li bi trebalo da prestane?
- Ali ja se lepo osećam! (zapravo to je moja doza sebičnosti, ali iskreno, ni drugoj strani nije loše)
Razmisli još jednom o posledicama, ipak si govorila sve i mnogo toga je prošlo, razmisli.
- To su moji momenti kada žalim zato što NE ŽELIM da razmišljam, želim da sve to samo teče i da se dogodi. Sputavam se, eto!
„mi nikad nismo bili ista teorema
jer ne dolazimo iz istog koordinantnog sistema”
25. 10. 2013.
18. 10. 2013.
Neuka
Baš sam neuka.
.jpg)
Ne znam šta želim.
Ne znam šta drugi žele.
Ne znam šta mogu da imam.
Ne znam šta sam izgubila.
Ne znam koga imam.
Ne znam šta volim.
Ne znam šta vidim, ni šta osećam.
Ne znam šta mi prija.
Ne znam šta mi se jede.
Ne znam zašto mi nedostaje.
Ne znam zašto ne mogu više, samo želim da ode.
Ne znam zašto ne mogu da čitam, ni učim.
Ne znam zašto ne razmišljam.
Ne znam zašto ne pišem.
Ne znam zašto ne mogu da plačem.
Ne znam zašto mi se ovoliko spava.
Ne znam zašto moram nešto da radim.
Ne znam zašto me sve boli toliko.
Ne znam kako ću sutra...
.jpg)
Ne znam šta želim.
Ne znam šta drugi žele.
Ne znam šta mogu da imam.
Ne znam šta sam izgubila.
Ne znam koga imam.
Ne znam šta volim.
Ne znam šta vidim, ni šta osećam.
Ne znam šta mi prija.
Ne znam šta mi se jede.
Ne znam zašto mi nedostaje.
Ne znam zašto ne mogu više, samo želim da ode.
Ne znam zašto ne mogu da čitam, ni učim.
Ne znam zašto ne razmišljam.
Ne znam zašto ne pišem.
Ne znam zašto ne mogu da plačem.
Ne znam zašto mi se ovoliko spava.
Ne znam zašto moram nešto da radim.
Ne znam zašto me sve boli toliko.
Ne znam kako ću sutra...
7. 9. 2013.
6. 9. 2013.
Kažem sebi
Kažem sebi
neću više,
pa uradim ponovo.
Kažem sebi
nema šanse,
pa opa (!)
dogodi se.
Kažem sebi
prekini sa ovim,
i nastavim.
Stvarno loše sebi govorim.
neću više,
pa uradim ponovo.
Kažem sebi
nema šanse,
pa opa (!)
dogodi se.
Kažem sebi
prekini sa ovim,
i nastavim.
Stvarno loše sebi govorim.
5. 9. 2013.
I da sam htela - mogla nisam
Kakva pometnja. Prvo dva dana potpuno izgubljena, nakon toga komešanje svega, mućkanje i sve se završi kao Rejdiohed - nestalno. Ne dešavaju se takve stvari svakoga dana, treba zapisati.
Ništa. Crnilo bez naznake ičega. Zeleni krug i ja u njemu. Vrtim se. I ništa. Ne mogu da ustanem, stvarno je loše. Moram da razgovaram, biti komunikativan - poenta(?). Idem ti ja tako, ničim. Niko me nije pozvao ali sam uporna da odem nigde. Uspevam, superiška. I to traje. Iako ne mogu ništa da shvatim već sam u tome. (jbg, nisam znala)
Ceo dan ravna linija, vrućina, mehurić... I ja tako ne radim ništa, po običaju. Reči lete, ja ih kao gledam. Pih... I dogodi se. Pogodi me. Energija, minimal ali je tako genijalno. Plašim se i sve tutnji i ogromno je. Nadvija se. Gleda me. Samo se oprostim sa tim. Drhtavica. Pod. Zdravo plafonu prostrani.
Ništa. Crnilo bez naznake ičega. Zeleni krug i ja u njemu. Vrtim se. I ništa. Ne mogu da ustanem, stvarno je loše. Moram da razgovaram, biti komunikativan - poenta(?). Idem ti ja tako, ničim. Niko me nije pozvao ali sam uporna da odem nigde. Uspevam, superiška. I to traje. Iako ne mogu ništa da shvatim već sam u tome. (jbg, nisam znala)
Ceo dan ravna linija, vrućina, mehurić... I ja tako ne radim ništa, po običaju. Reči lete, ja ih kao gledam. Pih... I dogodi se. Pogodi me. Energija, minimal ali je tako genijalno. Plašim se i sve tutnji i ogromno je. Nadvija se. Gleda me. Samo se oprostim sa tim. Drhtavica. Pod. Zdravo plafonu prostrani.
30. 5. 2013.
Ništa i sve
Ponovo si došla. Hvala na poseti. Hvala na podršci i utrošenom vremenu. Poštujemo te... Da, ma nema na čemu. Hahah, razumem te, ipak postoji ostatak sveta koji te čeka, a ostani još malo. Molim te... Baš si mi nedostajala, i nekako je sve bilo prepuno boja koje ništa nisu krile. Bile su same i prazne. Ovo sivilo ima nešto iza-osećam. Hvala još jednom.
29. 4. 2013.
17. 3. 2013.
Majka
Ja sam kreten. To mislim zato što mi je to moja majka rekla, a ja njoj verujem zato što je ona moj najbolji prijatelj - ona me je vaspitala tako da držim ruke uz telo dok me udara, da joj ne odgovaram i da nisam u pravu. Nikada. Pa ni sada.
Rekla je da me je rodila normalnu, kao i moju sestru, ali da smo mi same od sebe postale kreteni. Zanimljivo. Nije ni čudo u kakvom smo okruženju odrasle. Ko u ovoj zemlji bude normalan, ode. A nas dve, samo želimo da se zabavimo. Mislim, majka za dva minuta razgovora sa svojom mezimicom i uvredi je rečima koje nekoliko puta ponovi, a sve sa osmehom na licu - takođe zanimljivo. Ovaj dan se okrenuo tako što je upravo ta mezimica počela da se smeje opaskama. I da, bilo je smešno. Ne, to nisam bila ja, to je bila moja sestra. Ali ja sam ponovo „kažnjenija”, kao i uvek. Dovoljan razlog da i mene vređa, omalovažava i naravno, sindrom „hrane iz inata” veoma upečatljiv i prepoznatljiv za moju porodicu. Naime, pakosnik spremi obrok koji nikome nije omiljen, ali ga ne-pakosnik ne podnosi (u ovom slučaju ja ne podnosim meso sa pomorandžama) sve u cilju da oni mljackaju i prave se da uživaju dok se ne-pakosniku povraća. Ne preterujem, doslovno ne podnosim to. Na početku rekoh da to neću pojesti na šta je ona dobacila da joj je sve jedno, ne zanima je „što se mene tiče moćeš i da crkneš”. Na kraju je čak i otac intervenisao tako što mi je sam u tanjir ubacio to parče mesa koje sam morala da žvaćem žmureći, praveći se da jedem nešto drugo samo da ne bih to ispljunula. Odvratna je ta slatko-kisela kožica, stvarno. Danas za mene nema sastanka redakcije (zato što joj to nisam najavila, a zna svaka nedelja u 19 časova, Dom omladine), ni viđenja sa na kratko slobodnim Aljošom, niti KOKICA - „zato što konstanto izmišljaš gluposti” - kakve gluposti ženo božija, znaš da obožavam kokice. Majčinski inat. I zbog tog prepodnevnog osmeha, ja neću imati slavuja koji će me svojim slatkim osmehom i nečujnim lepršanjem krila buditi i spremiti mleko za dobro jutro. I onda sestra i ja ne kapiramo šalu.
Hvala ti mama što si uvek uz mene, što mi pružaš neizmernu ljubav i svaki dan mi ulepšavaš. Hvala ti što si tako divna, slatkorečiva, mirna i činiš me spokojnom, zvezdo vodiljo moja.
P.S. Imaću i ja decu. Videćeš kako teror izgleda sa strane jedne naborane starice. Ako ih ikada dovedem do tebe.
Rekla je da me je rodila normalnu, kao i moju sestru, ali da smo mi same od sebe postale kreteni. Zanimljivo. Nije ni čudo u kakvom smo okruženju odrasle. Ko u ovoj zemlji bude normalan, ode. A nas dve, samo želimo da se zabavimo. Mislim, majka za dva minuta razgovora sa svojom mezimicom i uvredi je rečima koje nekoliko puta ponovi, a sve sa osmehom na licu - takođe zanimljivo. Ovaj dan se okrenuo tako što je upravo ta mezimica počela da se smeje opaskama. I da, bilo je smešno. Ne, to nisam bila ja, to je bila moja sestra. Ali ja sam ponovo „kažnjenija”, kao i uvek. Dovoljan razlog da i mene vređa, omalovažava i naravno, sindrom „hrane iz inata” veoma upečatljiv i prepoznatljiv za moju porodicu. Naime, pakosnik spremi obrok koji nikome nije omiljen, ali ga ne-pakosnik ne podnosi (u ovom slučaju ja ne podnosim meso sa pomorandžama) sve u cilju da oni mljackaju i prave se da uživaju dok se ne-pakosniku povraća. Ne preterujem, doslovno ne podnosim to. Na početku rekoh da to neću pojesti na šta je ona dobacila da joj je sve jedno, ne zanima je „što se mene tiče moćeš i da crkneš”. Na kraju je čak i otac intervenisao tako što mi je sam u tanjir ubacio to parče mesa koje sam morala da žvaćem žmureći, praveći se da jedem nešto drugo samo da ne bih to ispljunula. Odvratna je ta slatko-kisela kožica, stvarno. Danas za mene nema sastanka redakcije (zato što joj to nisam najavila, a zna svaka nedelja u 19 časova, Dom omladine), ni viđenja sa na kratko slobodnim Aljošom, niti KOKICA - „zato što konstanto izmišljaš gluposti” - kakve gluposti ženo božija, znaš da obožavam kokice. Majčinski inat. I zbog tog prepodnevnog osmeha, ja neću imati slavuja koji će me svojim slatkim osmehom i nečujnim lepršanjem krila buditi i spremiti mleko za dobro jutro. I onda sestra i ja ne kapiramo šalu.
Hvala ti mama što si uvek uz mene, što mi pružaš neizmernu ljubav i svaki dan mi ulepšavaš. Hvala ti što si tako divna, slatkorečiva, mirna i činiš me spokojnom, zvezdo vodiljo moja.
P.S. Imaću i ja decu. Videćeš kako teror izgleda sa strane jedne naborane starice. Ako ih ikada dovedem do tebe.
3. 3. 2013.
Hvala Č
kako bilo sinoc ?
na HAUSUSUSUS
'Nako
čudno sam se osećala
nema Tamare, Bujak, MIlene.
Samo Isidora Atanacković i Lola
Nema Čela
Nema Š
Nema nikoga poznatog
sve puno balona
toalet-gandža-babilon
ljudi svi u pin ap fazonu
FAJA FAJA.
FAK
blicevi svuda
NE PIN UP
gotovo
znao
sam
da nam se vracaju 60's
Kako je tebi bilo?
fino.
nisam isao u guzvu nikakvu.
vani.
Bila sam i u Pogonu
tamo matorci sada
sve ti uzimaju, nas par devojčuraka je bilo gore
i igramo
i ispred nosa nam otmu 2 piva i pepeljaru
goveda.
PA NISAM NI MISLILA DA PIJEM VAŠE ŽVALE BALE
fuj
zasto nisam bio tu da vas zashtitim.
PIH.
Bukvalno mi je došlo da im jebem majke
ali ne
:>
izašla sam ispred i čudno sela na klupu
i dođoše ostale i drug
pa na kukuruz
pa oped do Doma
sve u krug, znam.
aa dve su otišla doma (kući)
i tamo raspad
grad
država
devojka overila ispred
i dalje nema Čela
zvao me Š
pita da l' sam pijana
ne veruje mi da n isam
nisam*
koje su to secret names
bre
bunish me.
:>
kaže da dolazi
kažem mu kako želi
dolazi, gleda me u oči,
osećam se čudno
pita me šta sam pila
nisam ništa ni gucnula
ne veruje mi
pokušava ponovo da me gleda u oči
nervira me to i
nekako mi nedostaje
.
jebi ga
zagrlim ga i šta da radim
čekao je sa mnom
Isidoricu i Tomina da me voze kućici
tik pre nego što sam ušla u automobil
sh i chelo su duhovi..
policija nas zaobiđe
au.
i išla je ispred nas sve do moje kuće
no dobro
Tomin je vozio
Isidoričicina majka je ljuta
zato što Isidoričica kasni
ja sam došla kući, čitala, primila poruku od Tamare, nakon 2 sata od moje poslate poruke
zaspala.
I eto.
i eto te kod mene u prozor/ chatu
:>
15. 2. 2013.
Koščato crno
Drvo koje mogu da vidim dok ležim u svojoj sobi oseća vreme. Prati godišnja doba. I samo je. U okolini nema ničega osim trave i prazne kuće koja je prazna već godinama.
Zima - drvo je crno u to doba. to drvo je srno u svako doba. Kada padne sneg skoro da je nevidljivo. Kako zima prolazi drvo je nekako sve primetnije ali je i dalje koščato. Kada dođe proleće, drvo se ulepša - iz nekog svog džepa izvadi pupoljke i listiće i stavi ih sebi u kosu. I tada dobija svoje male prijatelje koje može samo da gleda. Tada se može primetiti tuga tog drveta koje ima društvo jedino za vreme leta kada deca počnu da skaču ne njega i kradu mu plodove koje je ono toliko bržljivo pravilo, svaki ponaosob ulažući sav svoj trud i ne tako neizbrojivo vreme. I onda dođe jesen. Ne znam zašto mislim da je to najbolji period za koščato crno. Oprašta se od svega što je uradilo tokom godine, i maše uz plač. Nada se da će ga se neko setitii dok je u ovakvom uspavanom stanju. Pa dođe zima, proleće, leto, jesen, zima, proleće, leto... Ali nešto se od ove jeseni promenilo.
Probudila sam se još jednom, počela je škola. Dok sam proklinjala jedinu postojeću smenu i novi dan kome se, po priči, treba radovati, gledala sam u drvo koje je bilo mirno. Imalo je goste. Činilo mi se da se smeši koščato crno. Imalo je dva siva, krupna goluba u svojoj kosi. Ta dva goluba su bila malo živahnija od koščatog crnog i konstanto su se čistili i okretali svoje male glave dok se nisu namestili kako im odgovara. I onda bi bili nepomični isto kao i drvo. Kao da gledaš u jednu fotografiju. Dugo je gledaš i već počinješ da zamišljaš kako bi stvari mogle da se kreću. Gledala sam ih tako sve dok nisam shvatila da moram da požurim. Bila sam srećna zbog koščatog crnog. Sledećeg jutra tih golubova nije bilo. Koščato crno je ponovo izgledalo kao da je na ivici svog života. Ponovo je samo, a ono društvo mu je sigurno odgovaralo.
Posle nekog vremena, zapravo čim je prošao prvi sneg, drvo je ponovo dobilo goste - krupna dva siva gluba! Bili su na istom mestu kao i prošlog puta i bili su mirni. Mislim da je drvo srećno u njegovom prisustvu, bar malo.
Sada su ti golubovi i drvo prvo što ja vidim kada se probudim, ta fotografija ne ide nigde, kao da je fiksirana za moj prozor. Drago mi je što je to drvo srećno, nije samo.
Zima - drvo je crno u to doba. to drvo je srno u svako doba. Kada padne sneg skoro da je nevidljivo. Kako zima prolazi drvo je nekako sve primetnije ali je i dalje koščato. Kada dođe proleće, drvo se ulepša - iz nekog svog džepa izvadi pupoljke i listiće i stavi ih sebi u kosu. I tada dobija svoje male prijatelje koje može samo da gleda. Tada se može primetiti tuga tog drveta koje ima društvo jedino za vreme leta kada deca počnu da skaču ne njega i kradu mu plodove koje je ono toliko bržljivo pravilo, svaki ponaosob ulažući sav svoj trud i ne tako neizbrojivo vreme. I onda dođe jesen. Ne znam zašto mislim da je to najbolji period za koščato crno. Oprašta se od svega što je uradilo tokom godine, i maše uz plač. Nada se da će ga se neko setitii dok je u ovakvom uspavanom stanju. Pa dođe zima, proleće, leto, jesen, zima, proleće, leto... Ali nešto se od ove jeseni promenilo.
Probudila sam se još jednom, počela je škola. Dok sam proklinjala jedinu postojeću smenu i novi dan kome se, po priči, treba radovati, gledala sam u drvo koje je bilo mirno. Imalo je goste. Činilo mi se da se smeši koščato crno. Imalo je dva siva, krupna goluba u svojoj kosi. Ta dva goluba su bila malo živahnija od koščatog crnog i konstanto su se čistili i okretali svoje male glave dok se nisu namestili kako im odgovara. I onda bi bili nepomični isto kao i drvo. Kao da gledaš u jednu fotografiju. Dugo je gledaš i već počinješ da zamišljaš kako bi stvari mogle da se kreću. Gledala sam ih tako sve dok nisam shvatila da moram da požurim. Bila sam srećna zbog koščatog crnog. Sledećeg jutra tih golubova nije bilo. Koščato crno je ponovo izgledalo kao da je na ivici svog života. Ponovo je samo, a ono društvo mu je sigurno odgovaralo.
Posle nekog vremena, zapravo čim je prošao prvi sneg, drvo je ponovo dobilo goste - krupna dva siva gluba! Bili su na istom mestu kao i prošlog puta i bili su mirni. Mislim da je drvo srećno u njegovom prisustvu, bar malo.
Sada su ti golubovi i drvo prvo što ja vidim kada se probudim, ta fotografija ne ide nigde, kao da je fiksirana za moj prozor. Drago mi je što je to drvo srećno, nije samo.
13. 2. 2013.
Linija
Volim nekada tako
sasvim malo i
neznato
da gvirnem
u tuđu svesku.
Svašta tamo
nekada malo
a nekada ni
toliko
piše.
Ali na crtež
kada malo
nabasam
ja se obradujem.
Uglavnom to bude
neki
škrab
svrab
krab'
ali je lepo.
sasvim malo i
neznato
da gvirnem
u tuđu svesku.
Svašta tamo
nekada malo
a nekada ni
toliko
piše.
Ali na crtež
kada malo
nabasam
ja se obradujem.
Uglavnom to bude
neki
škrab
svrab
krab'
ali je lepo.
Pa ti
Neću da ti se javim kao slučajno
pa da pomisliš da je bilo namerno
ionako jeste
ionako znam
ionako znaš.
A volim kada trepneš
pa se duriš
a ja se izvinjavam
i pogledam te
fri papi fejs
pa kao popustiš.
A znamo da nije ništa
ali pravimo nešto
pa se mučimo
tučemo se
ali postoji ta sila
koja govori da je to to.
Sanjam nekada da
mi je samo jedna ruka u vazduhu
pa dlan maše
a ja sam tužna
i nisam spremna
da kažem pa samo mašem.
Ja znam da razumeš. Ili misliš da razumeš.
2. 2. 2013.
„Pain”
Sinoć sam naškrabala par slova na dlan ne obraćajući pažnju na to šta one znače. Iskreno, nije imalo previše značaja u tom trenutku. Bol. Još u prostoriji sa svetlima sam shvaila šta se dešava, ali sam mislila da je to još jedna igara mog uma, koja do sada još nije pogrešila. Zašto ne verujem samoj sebi? Ili još bolje, zašto njemu verujem više nego sebi?
Boli me što sada nisam tamo gde bih verovatno bila da sam ranije otišla kući. Dogodio se mimohod, prihvatila sam to. Jednostavno više nemam snage. Eto, ako se dogodi njegovom voljom, uslišiću mu tu želju da me ne vidi više. Da me ne laže više. Da mu ne verujem više. Da me ne čuje. Mogu da pevam a da me ne čuje. Mogu da plačem a da me ne čuje. Nadam se da je spavao i da neće trošiti energiju na to da dopre do mene. Neću to sebi dozvoliti. Ne smem a verujem mu. Ne više. Možda bih i rekla da mi je žao zbog toga, da mi je žao. Ali mi nije žao. Žao mi je zato što sam mislila da... Zato što sam verovala i zbog toga sam budala. Trebala sam da završim sa tim već nakon prve laži.
Boli me što sada nisam tamo gde bih verovatno bila da sam ranije otišla kući. Dogodio se mimohod, prihvatila sam to. Jednostavno više nemam snage. Eto, ako se dogodi njegovom voljom, uslišiću mu tu želju da me ne vidi više. Da me ne laže više. Da mu ne verujem više. Da me ne čuje. Mogu da pevam a da me ne čuje. Mogu da plačem a da me ne čuje. Nadam se da je spavao i da neće trošiti energiju na to da dopre do mene. Neću to sebi dozvoliti. Ne smem a verujem mu. Ne više. Možda bih i rekla da mi je žao zbog toga, da mi je žao. Ali mi nije žao. Žao mi je zato što sam mislila da... Zato što sam verovala i zbog toga sam budala. Trebala sam da završim sa tim već nakon prve laži.
Volela bih da budem u vodi. Da za mene ne postoji ništa osim te tamne hladnoće. Da me ne brine ni vazduh ni glupe misli. Da samo postoji daj fluid i da nikada nikoga ne sretnem, a najmanje svetlost. Dragi ispunitelju rođendanskih želja, evo ti zadatka.
P.S. Žao mi je, ali moja gitara nema žice, ne znam na koji način su nestale samo ih nema
Unapred zahvalna, Natalija
16. 1. 2013.
Nisam tamo ni tu
Tog dana su me preplavili oni sitni momenti. Dopadao mi se osećaj prisustva uz duži vremenski period. Volim kožu, miris, oči; možda zvuči bolesno, ali ja volim njegovu kožu. Zapravo sve. I dan nakon toga je bio lep i ispunjen.
Ali danas - raspad. Rano ustajanje mi nikada nije bio problem. Mada u poslednje vreme mi veoma teško pada. Iz nepoznatih razloga. Sam put koji mi je ranije razarao, nije bio toliko loš. Iskreno, ne sećam ga se. Ponovni pogled na sve te ljude me je ponovo pomerio, kao i svakog dana kada ih ponovo ugledam. Kako su oni dospeli ovde i čime smo svi to zaslužili? Svaki odmor, ponovno oblačenje jakne, minutno pešačenje do sledeće zgrade, zatim svlačenje jakne me je ubijalo. Svaki odmor, svakih četrdeset i pet minuta isto. Rutina. Krug. Prestala je da me usrećuje činjenica da ću raditi ono šo volim. Mislim da sam suviše lenja za to. Ali svakako su tu knjige, to bi trebalo da popravi stvari. Prvi put sam naišla na knjigu koja je počela na pravi način. Poznajem tu priču. Mislim da sam krenula istom. Iris Hanika „Dvoje”, da. Preporuka. Nekako je čudno kada čitaš nešto i sve razumeš, ništa nije suvišno, ništa ne bi dodala. Opet krug. Ali na drugi, bolji način. Ili čudniji? Posoje krugovi koji smetaju i koji prijaju. Zašto pravim razliku? Ne radim to svesno samo pokušavam da se osećam dobro. A da li je to moguće? Ne kažem da imam razlog da se ovako osećam, ali nemam ni poseban razlog da se drugačije osećam, ako me razumeš. Bilo je lepo i prošlo je, možda sam razmažena... Možda samo želim da dođe onaj trenutak kada vreme zaista nije bitno. Kada nije bitno ni gde si. Samo je bitno osećanje koje si jednom dobio i ne želiš da ga izgubiš. Bar ne skoro. Ako si dovljno zrela osoba shvatićeš da možda nikada nećeš dostići ponovo taj trzaj i taj treptaj, taj momenat, tu stvarnost i svesnost. Ja se plašim toga, iako znam da ispred mene ima još toliko toga. Toliko prokletog vreena koje me ubija, zaista. Ubija me činjenica da ću sutra opet da napravim još jedan krug, bez promena. Samo želim da se pojavi i ispuni mi momenat. Želim da me zagrli i da to opet traje danima i danima. On to može, ja to mogu. Verujem u to, i samo u to. Dobro, verujem i svojoj mački. I ona ume da me zagrli i spava tako. Baš je divna prema meni, ali me izda, nekada. Ipak, on primećuje stvari koje primetim i ja. Ima želje, i snove. Moja mačka pravi krugove svakog trenutka. Možda sam sada na nju povukla, možda ona misli isto ovo. Znam da nešto misli. Živa je, oseća ona.
:ekam sutra, ponovo. Njega i nju.
Ali danas - raspad. Rano ustajanje mi nikada nije bio problem. Mada u poslednje vreme mi veoma teško pada. Iz nepoznatih razloga. Sam put koji mi je ranije razarao, nije bio toliko loš. Iskreno, ne sećam ga se. Ponovni pogled na sve te ljude me je ponovo pomerio, kao i svakog dana kada ih ponovo ugledam. Kako su oni dospeli ovde i čime smo svi to zaslužili? Svaki odmor, ponovno oblačenje jakne, minutno pešačenje do sledeće zgrade, zatim svlačenje jakne me je ubijalo. Svaki odmor, svakih četrdeset i pet minuta isto. Rutina. Krug. Prestala je da me usrećuje činjenica da ću raditi ono šo volim. Mislim da sam suviše lenja za to. Ali svakako su tu knjige, to bi trebalo da popravi stvari. Prvi put sam naišla na knjigu koja je počela na pravi način. Poznajem tu priču. Mislim da sam krenula istom. Iris Hanika „Dvoje”, da. Preporuka. Nekako je čudno kada čitaš nešto i sve razumeš, ništa nije suvišno, ništa ne bi dodala. Opet krug. Ali na drugi, bolji način. Ili čudniji? Posoje krugovi koji smetaju i koji prijaju. Zašto pravim razliku? Ne radim to svesno samo pokušavam da se osećam dobro. A da li je to moguće? Ne kažem da imam razlog da se ovako osećam, ali nemam ni poseban razlog da se drugačije osećam, ako me razumeš. Bilo je lepo i prošlo je, možda sam razmažena... Možda samo želim da dođe onaj trenutak kada vreme zaista nije bitno. Kada nije bitno ni gde si. Samo je bitno osećanje koje si jednom dobio i ne želiš da ga izgubiš. Bar ne skoro. Ako si dovljno zrela osoba shvatićeš da možda nikada nećeš dostići ponovo taj trzaj i taj treptaj, taj momenat, tu stvarnost i svesnost. Ja se plašim toga, iako znam da ispred mene ima još toliko toga. Toliko prokletog vreena koje me ubija, zaista. Ubija me činjenica da ću sutra opet da napravim još jedan krug, bez promena. Samo želim da se pojavi i ispuni mi momenat. Želim da me zagrli i da to opet traje danima i danima. On to može, ja to mogu. Verujem u to, i samo u to. Dobro, verujem i svojoj mački. I ona ume da me zagrli i spava tako. Baš je divna prema meni, ali me izda, nekada. Ipak, on primećuje stvari koje primetim i ja. Ima želje, i snove. Moja mačka pravi krugove svakog trenutka. Možda sam sada na nju povukla, možda ona misli isto ovo. Znam da nešto misli. Živa je, oseća ona.
:ekam sutra, ponovo. Njega i nju.
13. 1. 2013.
San: d X sizn
Radnja poput GB u Avivu, ali uz kozmetiku su se prodavali i neki ogromni šrafovi, zavrtnji i šta ti ja znam. Bilo kako bilo, tu smo on i ja nešto trebali da snimamo, neku radionicu valjda. Snimali smo i promenili objektiv, koji je neko nesavesno prisvojio. On je nestao na neko vreme tako da sam sama morala da se pobrinem za nestalu stvar. Došla sam do stola radionice i duboko uzdahnula.
"Nema mi objektiva."
"Haaa, ja sam ti ga zaboo" odgovara neki dečko i vadi objektiv iz unutrašnjeg džepa jakne.
U meni je rastao onaj bes koji osećam prema roditeljima kada mi pričaju stvari koje nisam uradila, i stvari koje bi trebalo da radim i radim ih. Želela sam da ta osoba nestane, ODMAH. I u tom trenutku se on pored mene pojavljuje sa osmehom.
"Ovaj lik nam je zaboo objektiv, mislim da ću ga ubiti."
"Strava, želim da vidim to!"
"O Bože, idem da se šminkam i relaksiram malo." sada taj lik nije bio jedina osoba koja je trebalo da nestane.
Stavljala sam gomilu belog pudera na svoje lice i u odrazu ogledala videla njega u bade-mantilu sa peškirom na glavi. Počela sam da bežim u neki zeleni uzak hodnik i ušla na prva vrata sa desne strane. To je bio neki toalet koji je imao samo kvaku sa unutrašnje strane. On je nekako uspeo da otvori ta vrata dovoljno da mu vidim lice koje se cerilo. I počelo je da bubri i vremenom da curi.
To je bio strah.
"Nema mi objektiva."
"Haaa, ja sam ti ga zaboo" odgovara neki dečko i vadi objektiv iz unutrašnjeg džepa jakne.
U meni je rastao onaj bes koji osećam prema roditeljima kada mi pričaju stvari koje nisam uradila, i stvari koje bi trebalo da radim i radim ih. Želela sam da ta osoba nestane, ODMAH. I u tom trenutku se on pored mene pojavljuje sa osmehom.
"Ovaj lik nam je zaboo objektiv, mislim da ću ga ubiti."
"Strava, želim da vidim to!"
"O Bože, idem da se šminkam i relaksiram malo." sada taj lik nije bio jedina osoba koja je trebalo da nestane.
Stavljala sam gomilu belog pudera na svoje lice i u odrazu ogledala videla njega u bade-mantilu sa peškirom na glavi. Počela sam da bežim u neki zeleni uzak hodnik i ušla na prva vrata sa desne strane. To je bio neki toalet koji je imao samo kvaku sa unutrašnje strane. On je nekako uspeo da otvori ta vrata dovoljno da mu vidim lice koje se cerilo. I počelo je da bubri i vremenom da curi.
To je bio strah.
San II
Moja ulica, vrtić sa desne strane. Do kraja ulice se na trotoaru mapravio led za neki super-novi sport koji je veoma zabavan, klisko pod stražnjicu i letiš niz ulicu. Ne znam ni kako se broje poeni, no to nije ni bitno. Svi iz sestrinog streljačkog kluba su trenirali i ovo, bilo je zabavno priznajem. Sve dok jedan deo ulice nije postao pretrpan snegom, pa se treniranje obustavilo.
Idem ka opštini. Na njenom platou se nalaze grudvalište, klizalište i otvoren bazen koji je bio veoma dubok ali mali. Bez imalo smisla (kako to već u snovima biva) skidam jaknu i odlazim na kupanje. Zapravo sam gnjurila neko vreme. Zatim odlazim u neku veoma lepu ali praznu i žutu bioskopsku salu. U njoj nailazim na Koleta i neku osobu koja je držala kameru ali se na to nisam osvrtala.
"Pričao sam sa njim, znaš."
"I?"
"Pa znaš..." u tom trenutku se kamera spušta i on me pozdravlja skupljenom pesnicom " (tišina) "
Neko vreme me je Kole nekako značajno gledao sa tugom u očima i onda sam se probudila.
Idem ka opštini. Na njenom platou se nalaze grudvalište, klizalište i otvoren bazen koji je bio veoma dubok ali mali. Bez imalo smisla (kako to već u snovima biva) skidam jaknu i odlazim na kupanje. Zapravo sam gnjurila neko vreme. Zatim odlazim u neku veoma lepu ali praznu i žutu bioskopsku salu. U njoj nailazim na Koleta i neku osobu koja je držala kameru ali se na to nisam osvrtala.
"Pričao sam sa njim, znaš."
"I?"
"Pa znaš..." u tom trenutku se kamera spušta i on me pozdravlja skupljenom pesnicom " (tišina) "
Neko vreme me je Kole nekako značajno gledao sa tugom u očima i onda sam se probudila.
Da li će jedan moj san imati smisla?
11. 1. 2013.
Izolacija
Uspela sam da se ograničim, na jedan ceo dan. Da li da to smatram uspehom s obzirom na to da to nisam uspela nekoliko meseci? Pre mi je to bila igra. Uradim kad god želim na koliko god želim. Zašto sada nisam mogla, zato što ne možeš neku vezu da izoluješ. Ako ne mogu da budem sa njim takvim kakav je, ne treba da budem sa njim. I sam je rekao, nisam bila svesna toga. Hvala Aljoša.
Trenutak
U poslednje vreme sam promenljivog raspoloženja, ali Bob me uvek tako obraduje i razigra! Mene na neki način boli što njega nikada neću moći da doživim na njegovom koncertu, jer je mrtav. Ako on uspe da me razigra i postavi mi osmeh na lice čak i ako ne postoji više, kako bih se osećala da se to moglo dogoditi na njegovom koncertu uživo? Svet je mnogo ljudi dopratio i ispratio, niko im ne zna broj. Neke od njih su obeležile reči, neke postupci, neke pamet, formule, muzika... Ali Bob, to je energija.
Energija = Bob
8. 1. 2013.
Paralela
Neko od nas veruje u svet koji se vodi sa one strane ogledala - neko poput nas vodi isti život kao i mi. Kako nabaviti dokaz? - moj prošlogodišnji maslačak ima rešenje.
Taj nevini cvetić kaže da svako od nas ima dvojnika potpuno identičnog nama, i da tog dvojnika možemo videti u ogledalu, odrazu vode. Ali u tom slučaju je duga drugi univerzum.
Taj cvetak takođe podvlači da paralelni svet postoji na ovom svetu, samo na drugoj vremenskoj zoni, a ako se te dve iste osobe sretnu - to nije istina. Neće se nikada sresti.
Cvetak ima još jednu teoriju, paralelni svet može biti iz delova i dokazati se kroz deža vu.
DA LI DA VERUJEM U TO?
Kako ljudi uspevaju da održe svoje telo u životu i pored toliko bola koji osećaju u nepostojanom delu tela često nazivanom duša? Ako već kažu da ne mogu više kako ipak izdrže? Šta je to u čoveku što pomera granice uma, osećanja?
Ne znam kako sam došla do ovih pitanja, verovatno nekim lutanjem i slušanjem. A i koga bi interesovalo šta ja mislim o ovome i kako sam do njih došla? Ionako sam ja jedna više devojčica koja vodi blog, drugi misle da je hipster, a ona samo ima potrebu da negde ovo zabeleži bez mogućnosti da sve obriše.
Ne znam kako sam došla do ovih pitanja, verovatno nekim lutanjem i slušanjem. A i koga bi interesovalo šta ja mislim o ovome i kako sam do njih došla? Ionako sam ja jedna više devojčica koja vodi blog, drugi misle da je hipster, a ona samo ima potrebu da negde ovo zabeleži bez mogućnosti da sve obriše.
Kako da se smejem?
Volim raspust iz jednog razloga - mogu da spavam. Imajući u vidu da stalno idem ujutru u školu, jedva čekam vikend da se naspavam. Ali iz navike se budim rano. Veooooma rano. Tako da obožavam raspust jer mogu da se naspavam.
Majka mi je sinoć rekla da moram ići po hleb ujutru, što znači ustajanje u 8, zato što pekara radi do 9, a mi kupujemo hleb u pekari zato što se pre dve godine baš taj hleb svideo mojoj majci, iako je u međuvremenu počela da jede onaj odvratni crni koji nema veze sa našim i čemu onda sve ovo ustajanje sa prvim petlovima?Ali, šta je tu je, ustajem ja u 8 i odlazim do pekare koja, gle čuda, ne radi. 08. januar je gospodo, naravno da ne radi. I to je jedini dan ovog raspusta kada ću ustati pre 9.
Majka mi je sinoć rekla da moram ići po hleb ujutru, što znači ustajanje u 8, zato što pekara radi do 9, a mi kupujemo hleb u pekari zato što se pre dve godine baš taj hleb svideo mojoj majci, iako je u međuvremenu počela da jede onaj odvratni crni koji nema veze sa našim i čemu onda sve ovo ustajanje sa prvim petlovima?Ali, šta je tu je, ustajem ja u 8 i odlazim do pekare koja, gle čuda, ne radi. 08. januar je gospodo, naravno da ne radi. I to je jedini dan ovog raspusta kada ću ustati pre 9.
7. 1. 2013.
Neću da
me boli stomak
Cile, moja mačka, teško iskašljava dlake
ova zima prođe bez snega
sanjam one glupave snove kojih se plašim
po ceo dan slušam ovaj glupavi radio S (uživo)
Hoću da
se probudim i budem u krevetu čitajući knjigu uz čaj dok napolju sneg pada
ova jelka nestane
prespavam bar jedan ceo dan
verujem njemu
i u njega
(ako me razumeš)
Cile, moja mačka, teško iskašljava dlake
ova zima prođe bez snega
sanjam one glupave snove kojih se plašim
po ceo dan slušam ovaj glupavi radio S (uživo)
Hoću da
se probudim i budem u krevetu čitajući knjigu uz čaj dok napolju sneg pada
ova jelka nestane
prespavam bar jedan ceo dan
verujem njemu
i u njega
(ako me razumeš)
4. 1. 2013.
Ispovedanje prijatelju
Ih.
Imam jednu drugaricu
imena Jovana
prezimena Bujak
i ona ide u Matematičku u Beogradu nam belome
i tamo u domu boravi i živi
u naš sivi grad dođe povremeno
vikendom, nekada
a nekada ni tada
i ona tako veoma retko izlazi
tipa, jednom ili dva puta za vreme meseca.
I taj jedan put, jedan dan, JEDAN PETAK
je dan kada je grad prazan.
U Domu ništa, u Pogonu ništa.
I onda je nama tako dosadno
i evo, danas ona izlazi, a celog raspusta
napolje gvirnula nije
a u gradu ništa.
imena Jovana
prezimena Bujak
i ona ide u Matematičku u Beogradu nam belome
i tamo u domu boravi i živi
u naš sivi grad dođe povremeno
vikendom, nekada
a nekada ni tada
i ona tako veoma retko izlazi
tipa, jednom ili dva puta za vreme meseca.
I taj jedan put, jedan dan, JEDAN PETAK
je dan kada je grad prazan.
U Domu ništa, u Pogonu ništa.
I onda je nama tako dosadno
i evo, danas ona izlazi, a celog raspusta
napolje gvirnula nije
a u gradu ništa.
2. 1. 2013.
Kada je grad prazan, čudno se osećam. Kada je kafić prepun takođe se čudno osećam. A kada sam umorna, grad je prazan, kafić prepun, drugarice pijane, sve mi je smešno.Onda dođem kući, najsporije što sam ikad hodala. I onda počinje predstava koju izvodi mozak.
U kući je mrak, što je i normalno, svi spavaju. Počeše da mi se vrte slike prethodne noći. Zapravo samo jedna slika i reči, reči, reči. Misli... Progutalo me je razmišljanje o tome kako sam se tada osećala. Da li je zaista moguće da je dovoljno samo prisustvo osobe da bude bolje? Ali greška je kada vas nešto ometa. Velika greška. Samo nemoj dopustiti da sve što imate propadne zbog nečega što se može promeniti, i loše je.
U kući je mrak, što je i normalno, svi spavaju. Počeše da mi se vrte slike prethodne noći. Zapravo samo jedna slika i reči, reči, reči. Misli... Progutalo me je razmišljanje o tome kako sam se tada osećala. Da li je zaista moguće da je dovoljno samo prisustvo osobe da bude bolje? Ali greška je kada vas nešto ometa. Velika greška. Samo nemoj dopustiti da sve što imate propadne zbog nečega što se može promeniti, i loše je.
1. 1. 2013.
Ne želim da veličam lažni sjaj dočeka, ali ja se stvarno nisam dugo osećala ovako fino. Nisam ni predpostavila da će biti ovako lepo i zabavno. Mislim da je ovaj simpatičan sklop ljudi koji su me sinoć okruživali doneo sreću ovoj godini. I sam početak, rano jutro uz džez i njega, koji popravlja sve što je u njegovoj moći da bi bilo bolje.
Napokon sam počela da verujem da može biti bolje. Malo bolje. Uz obzir koji on ima prema meni i ovo malo strpljenja koje ja posedujem, nisam se nadala ovakvom odnosu kakav sada imamo. Verujem njemu, verujem sebi. Da li je to dovoljno da budem sigurna i srećna?-nadam se.
Želim sreću, mir i ljubav.
Пријавите се на:
Постови (Atom)