14. 3. 2012.
Kada ostanem sama
10. 3. 2012.
Oproštaj
Završilo se, neki koji znaju priču bi rekli "Ponovo?!" ; ali ja mislim da se sada stvarno završilo. Nekada ne umem da postavim granice u svojoj glavi, a nekada - kada ih postavim - prekršim ih. Ne dešava se to stalno, ali se dešava... Tako da sam rešila da se ne osvrćem i napokon da sve to postane samo sećanje, kome Tamara pridaje ogromnu važnost.
Nije poslednji, ali jeste prvi - to valjda jeste bitno? Iskreno, vuklo se. I iskreno, u nekim trenucima je bilo stvarno divno. Ali kraj me je ubio. Bilo je više nego jasno - zalutali smo. I on i ja. Šta smo li uopšte tražili? Onu čudnu sreću koja se nalazi jednom u životu, hm? Ne. Ja nisam, zapravo, ništa tražila. Dobro, lažem, tražila sam njega, uvek. Znala sam gde mogu da naiđem na njega, i to sam želela, razočaravši se ako to ne uspem. Nisam trebala, zar ne? Možda me je i to bolelo... Ali znaš li šta je najgore? - kada se nasmeje, okrene i ode. Tek tako. A ti stojiš misleći da će se okrenuti i reći nešto, ali on samo nestane. Nasmeješ se i kreneš. Možda sam to tebala mnogo ranije da uradim? E pa, i da sam trebala, nisam i eto. Osuđuj me. To je na tebi, ali nikada nećeš znati taj osećaj kada ti u poslednjem trenutku javi da ne može, ima nešto da uradi. "Pa možda stvarno ima." - ne. Nema, i znala sam to, samo sam tražila način da me manje boli, ili da duže traje?
Tako je to kada guraš stvari pod tepih, nakupi se. I onda kraj, sve to odneseš. Ili on to preuzme, pošto meni ovoga puta nije bilo teško kao prethodnih. Ne znam kako je njemu, on kaže da je dobro ; ali kako sada mogu da mu verujem? Tačno je znao šta će me ubiti, predobro me je znao. "Znaš me - znam te." Da ali to nije uvek dobro. Sada to shvatam. Mogla sam misli da mu čitam, a da ne pričamo o tome kada sam znala šta će reći u kom trenutku i kakav će mu izraz lica biti. Bukvalno i doslovno SVE! Nisam to trebala da dozvolim, i sada ovo patetisanje.
Kako će biti drugog puta? Ne znam, ni ne želim da znam. Što se mene tiće, ako će biti ovako, ne treba. Dovoljno je jednom, možda ćak i previše. Ovo bih možda napisala kao pismo, i bacila ga u Tamiš ili sa neke zgrade, ali to ne bi odnelo sećanja, i ništa ne može njih da odnese. Ako te već zanima, ja mislim da posle svega ne ostaju sećanja, već samo kajanje ili pisma i dnevnici.
7. 3. 2012.
Još jedan kraj
.jpg)
Eto me ponovo. Mrak. I prazna soba puna čudnih stvari. Kuda da idem? Da li uopšte mogu da izađem? Više ne mogu ovako... Kako ne shvata? Vrištim u sebi pri pomisli da mi je sve nestalo, da li to smem? Ponovo pad. Boli me. Kuda sada? Kuda!? Neću na njemu pokažem sav svoj bes. Ne želim da ga izgubim na takav način. Ne sada. Sada sam popila vodu. Očistiće me, apsolutno ne i nikada. I dalje boli, sve više. Moram nekome da kažem za sve, samo da izađem odavde. Ludim, i ponovo me boli. Vrat mi se ukočio, zgrčena sam na podu dna. U mrklom mraku i nema izlaza. Pokajaću se za svaku reč, obećavam. Čak ne znam ni razlog. Možda zato što ne postoji. Prazna sam, rekla sam sve što sam imala i zašto se sada ovako osećam? Da li tako trebam? Da li sam smela?
6. 3. 2012.
Jedna jedina
Pa, pokušao je. Jednom je pokušao da kaže sve svima njima, njima koji ga smatraju drugačijim. Pokušao je da dokaže da su isti - i kako to biva - nije uspeo. Podsmeh, po ko zna koji put, ga je boleo sve više i više. Oni nisu ništa bolji nego on. Kako ne shvate. I sve to samo zato što mu nisu dali priliku, a oni koji su mu dali istu nisu se pokajali i ostali su sa njim, ali su bili na neki način odbačeni od većine, ne potpuno odbačeni ali sasvim dovoljno da ponovo razmisle šta da urade.
Naravno da se nije na tome završilo. On je sebe pojeo zbog toga. Tražeći pravi put do njih izgubio je sebe i svoj cilj. Pojavili su se novi snovi, mada ga je u podsvesti nešto mučilo i jelo. Kada rano legne da spava seti se da je nešto zaboravio, ali se ne seća šta. Zaboravio je. Postao je drugačiji i stvari su počele drugačije da se odvijaju. Zapleo se u nešto što nikako nije trebao. Počeo je da pravi greške u koracima. Zapostavio je i ono malo što je imao samo da bi ponovo bio na nuli. Nikako da vrati tempo. A želeo je da stane. Nije mogao, a i šta bi mu ostalo? Za to vreme, naučio je nešto što nikada neće zaboraviti. I neke stvari više nikada neće ponoviti. To je sebi obećao. Sad ili nikad. Ostavio je sve što mu je tako naglo uletelo u život. Dešava se to kada čovek ne očekuje. Greši, pa ispravi grešku. Tapka, pa stane u mestu.
Vratio se svojim ljudima. Čekali su ga tamo odakle je on otišao. Kao da se ništa nije desilo. Posle svega on je bio jači. Bar se tako osećao. Sada se setio svog cilja. I želje da bude prihvaćen. Ponovo se popeo. I posle "pljuvanja u lice" koje je, očekivano, uspeo da prebrodi, rekao je sve. Ni jednu reč nije sačuvao za sebe. Shvatio je šta znači biti sebičan i to definitivno u tom trenutku nije bio. Bez cenzure. Bez pauze, mucanja. Bez dlake na jeziku. Većna je, zatečena, ćutala. Presekao ih je. Bilo je i vreme, ionako su predugo govorili.
Naravno da se nije na tome završilo. On je sebe pojeo zbog toga. Tražeći pravi put do njih izgubio je sebe i svoj cilj. Pojavili su se novi snovi, mada ga je u podsvesti nešto mučilo i jelo. Kada rano legne da spava seti se da je nešto zaboravio, ali se ne seća šta. Zaboravio je. Postao je drugačiji i stvari su počele drugačije da se odvijaju. Zapleo se u nešto što nikako nije trebao. Počeo je da pravi greške u koracima. Zapostavio je i ono malo što je imao samo da bi ponovo bio na nuli. Nikako da vrati tempo. A želeo je da stane. Nije mogao, a i šta bi mu ostalo? Za to vreme, naučio je nešto što nikada neće zaboraviti. I neke stvari više nikada neće ponoviti. To je sebi obećao. Sad ili nikad. Ostavio je sve što mu je tako naglo uletelo u život. Dešava se to kada čovek ne očekuje. Greši, pa ispravi grešku. Tapka, pa stane u mestu.
Vratio se svojim ljudima. Čekali su ga tamo odakle je on otišao. Kao da se ništa nije desilo. Posle svega on je bio jači. Bar se tako osećao. Sada se setio svog cilja. I želje da bude prihvaćen. Ponovo se popeo. I posle "pljuvanja u lice" koje je, očekivano, uspeo da prebrodi, rekao je sve. Ni jednu reč nije sačuvao za sebe. Shvatio je šta znači biti sebičan i to definitivno u tom trenutku nije bio. Bez cenzure. Bez pauze, mucanja. Bez dlake na jeziku. Većna je, zatečena, ćutala. Presekao ih je. Bilo je i vreme, ionako su predugo govorili.
Leptiri
Rešio je da ode. Možda je i bolje, ne znam šta je želeo. Kažem da je to bila igra, sve me je podsećalo na leptire koji lete unaokolo brzim pokretima krila. Takvi smo bili mi. On i ja. Sve se menjalo. Svakoga dana. Svakoga sata postajali smo sve dalji i hladniji. Bilo je samo pitanje vremena kada će led pući i istopiti se, ostavljajući za sobom samo male bare koje će ispariti. Ili neće?
Ne želim da ponavljam kako je počelo, ionako nije bitno. Postajem kao Tamara, ubeđujem sebe da je sve to bio san. Ili košmar. Šta god. Nisu sve priče iste, ali razlike su ponekad minimalne, kao što su bile između mene i njega. I onda je počelo leto. Počele su promene sa svakim danom bez veze sa njim. Bili smo daleko, daleko jedno od drugog, ali smo pustili da nas ta daljina rastavi. Zauvek i stvarno. Desilo se, oboje smo to očekivali. I nismo se iznenadili, to nismo mogli da promenimo. Ili nismo hteli? Ni to nije bitno. Ono što je bitno jeste da ova priča nema ni svrhu ni temu. Samo želim da se malo ispraznim, u emocionalnom smislu. Samo malo da mi bude lakše. Da neki vide i shvate da kraj počinje mnogo ranije. Ni ne primetite, samo se dogodi. Ostaneš sam. Sasvim sam sa sobom i svojim stvarima koje su pune doživljaja, očekivanja, podsećanja... I taj glupi sat, mi smo ga izmislili i on mi je najveći problem, on ili on? Trenutno mi sve predstavlja problem, samo želim da pričam sa nekim. Da ponovo posetim psihologa? Mislim da nema svrhe više dosađivati ljudima sa sopstvenim pričama, pogotovo mojim.
Kada sam ovako raspoložena ne želim da razmišljam o njemu, ali ne mogu drugačije! Kada me neko pita šta mi je, ne znam šta da mu kažem. Ne znam šta mi je i ne znam kako sam. Tada se uglavnom raspričam sa Tamarom o njemu i na kraju se uvek smejemo. Da, uvek! I sada sam se čula sa njom. Da baš strava.
Ne želim da ponavljam kako je počelo, ionako nije bitno. Postajem kao Tamara, ubeđujem sebe da je sve to bio san. Ili košmar. Šta god. Nisu sve priče iste, ali razlike su ponekad minimalne, kao što su bile između mene i njega. I onda je počelo leto. Počele su promene sa svakim danom bez veze sa njim. Bili smo daleko, daleko jedno od drugog, ali smo pustili da nas ta daljina rastavi. Zauvek i stvarno. Desilo se, oboje smo to očekivali. I nismo se iznenadili, to nismo mogli da promenimo. Ili nismo hteli? Ni to nije bitno. Ono što je bitno jeste da ova priča nema ni svrhu ni temu. Samo želim da se malo ispraznim, u emocionalnom smislu. Samo malo da mi bude lakše. Da neki vide i shvate da kraj počinje mnogo ranije. Ni ne primetite, samo se dogodi. Ostaneš sam. Sasvim sam sa sobom i svojim stvarima koje su pune doživljaja, očekivanja, podsećanja... I taj glupi sat, mi smo ga izmislili i on mi je najveći problem, on ili on? Trenutno mi sve predstavlja problem, samo želim da pričam sa nekim. Da ponovo posetim psihologa? Mislim da nema svrhe više dosađivati ljudima sa sopstvenim pričama, pogotovo mojim.
Kada sam ovako raspoložena ne želim da razmišljam o njemu, ali ne mogu drugačije! Kada me neko pita šta mi je, ne znam šta da mu kažem. Ne znam šta mi je i ne znam kako sam. Tada se uglavnom raspričam sa Tamarom o njemu i na kraju se uvek smejemo. Da, uvek! I sada sam se čula sa njom. Da baš strava.
Пријавите се на:
Постови (Atom)