Rešio je da ode. Možda je i bolje, ne znam šta je želeo. Kažem da je to bila igra, sve me je podsećalo na leptire koji lete unaokolo brzim pokretima krila. Takvi smo bili mi. On i ja. Sve se menjalo. Svakoga dana. Svakoga sata postajali smo sve dalji i hladniji. Bilo je samo pitanje vremena kada će led pući i istopiti se, ostavljajući za sobom samo male bare koje će ispariti. Ili neće?
Ne želim da ponavljam kako je počelo, ionako nije bitno. Postajem kao Tamara, ubeđujem sebe da je sve to bio san. Ili košmar. Šta god. Nisu sve priče iste, ali razlike su ponekad minimalne, kao što su bile između mene i njega. I onda je počelo leto. Počele su promene sa svakim danom bez veze sa njim. Bili smo daleko, daleko jedno od drugog, ali smo pustili da nas ta daljina rastavi. Zauvek i stvarno. Desilo se, oboje smo to očekivali. I nismo se iznenadili, to nismo mogli da promenimo. Ili nismo hteli? Ni to nije bitno. Ono što je bitno jeste da ova priča nema ni svrhu ni temu. Samo želim da se malo ispraznim, u emocionalnom smislu. Samo malo da mi bude lakše. Da neki vide i shvate da kraj počinje mnogo ranije. Ni ne primetite, samo se dogodi. Ostaneš sam. Sasvim sam sa sobom i svojim stvarima koje su pune doživljaja, očekivanja, podsećanja... I taj glupi sat, mi smo ga izmislili i on mi je najveći problem, on ili on? Trenutno mi sve predstavlja problem, samo želim da pričam sa nekim. Da ponovo posetim psihologa? Mislim da nema svrhe više dosađivati ljudima sa sopstvenim pričama, pogotovo mojim.
Kada sam ovako raspoložena ne želim da razmišljam o njemu, ali ne mogu drugačije! Kada me neko pita šta mi je, ne znam šta da mu kažem. Ne znam šta mi je i ne znam kako sam. Tada se uglavnom raspričam sa Tamarom o njemu i na kraju se uvek smejemo. Da, uvek! I sada sam se čula sa njom. Da baš strava.
Ne želim da ponavljam kako je počelo, ionako nije bitno. Postajem kao Tamara, ubeđujem sebe da je sve to bio san. Ili košmar. Šta god. Nisu sve priče iste, ali razlike su ponekad minimalne, kao što su bile između mene i njega. I onda je počelo leto. Počele su promene sa svakim danom bez veze sa njim. Bili smo daleko, daleko jedno od drugog, ali smo pustili da nas ta daljina rastavi. Zauvek i stvarno. Desilo se, oboje smo to očekivali. I nismo se iznenadili, to nismo mogli da promenimo. Ili nismo hteli? Ni to nije bitno. Ono što je bitno jeste da ova priča nema ni svrhu ni temu. Samo želim da se malo ispraznim, u emocionalnom smislu. Samo malo da mi bude lakše. Da neki vide i shvate da kraj počinje mnogo ranije. Ni ne primetite, samo se dogodi. Ostaneš sam. Sasvim sam sa sobom i svojim stvarima koje su pune doživljaja, očekivanja, podsećanja... I taj glupi sat, mi smo ga izmislili i on mi je najveći problem, on ili on? Trenutno mi sve predstavlja problem, samo želim da pričam sa nekim. Da ponovo posetim psihologa? Mislim da nema svrhe više dosađivati ljudima sa sopstvenim pričama, pogotovo mojim.
Kada sam ovako raspoložena ne želim da razmišljam o njemu, ali ne mogu drugačije! Kada me neko pita šta mi je, ne znam šta da mu kažem. Ne znam šta mi je i ne znam kako sam. Tada se uglavnom raspričam sa Tamarom o njemu i na kraju se uvek smejemo. Da, uvek! I sada sam se čula sa njom. Da baš strava.
Нема коментара:
Постави коментар