Nisam tamo ni tu

 Tog dana su me preplavili oni sitni momenti. Dopadao mi se osećaj prisustva uz duži vremenski period. Volim kožu, miris, oči; možda zvuči bolesno, ali ja volim njegovu kožu. Zapravo sve. I dan nakon toga je bio lep i ispunjen.
 Ali danas - raspad. Rano ustajanje mi nikada nije bio problem. Mada u poslednje vreme mi  veoma teško pada. Iz nepoznatih razloga. Sam put koji mi je ranije razarao, nije bio toliko loš. Iskreno, ne sećam ga se. Ponovni pogled na sve te ljude me je ponovo pomerio, kao i svakog dana kada ih ponovo ugledam. Kako su oni dospeli ovde i čime smo svi to zaslužili? Svaki odmor, ponovno oblačenje jakne, minutno pešačenje do sledeće zgrade, zatim svlačenje jakne me je ubijalo. Svaki odmor, svakih četrdeset i pet minuta isto. Rutina. Krug. Prestala je da me usrećuje činjenica da ću raditi ono šo volim. Mislim da sam suviše lenja za to. Ali svakako su tu knjige, to bi trebalo da popravi stvari. Prvi put sam naišla na knjigu koja je počela na pravi način. Poznajem tu priču. Mislim da sam krenula istom. Iris Hanika „Dvoje”, da. Preporuka. Nekako je čudno kada čitaš nešto i sve razumeš, ništa nije suvišno, ništa ne bi dodala. Opet krug. Ali na drugi, bolji način. Ili čudniji? Posoje krugovi koji smetaju i koji prijaju. Zašto pravim razliku? Ne radim to svesno samo pokušavam da se osećam dobro. A da li je to moguće? Ne kažem da imam razlog da se ovako osećam, ali nemam ni poseban razlog da se drugačije osećam, ako me razumeš. Bilo je lepo i prošlo je, možda sam razmažena... Možda samo želim da dođe onaj trenutak kada vreme zaista nije bitno. Kada nije bitno ni gde si. Samo je bitno osećanje koje si jednom dobio i ne želiš da ga izgubiš. Bar ne skoro. Ako si dovljno zrela osoba shvatićeš da možda nikada nećeš dostići ponovo taj trzaj i taj treptaj, taj momenat, tu stvarnost i svesnost. Ja se plašim toga, iako znam da ispred mene ima još toliko toga. Toliko prokletog vreena koje me ubija, zaista. Ubija me činjenica da ću sutra opet da napravim još jedan krug, bez promena. Samo želim da se pojavi i ispuni mi momenat. Želim da me zagrli i da to opet traje danima i danima. On to može, ja to mogu. Verujem u to, i samo u to. Dobro, verujem i svojoj mački. I ona ume da me zagrli i spava tako. Baš je divna prema meni, ali me izda, nekada. Ipak, on primećuje stvari koje primetim i ja. Ima želje, i snove. Moja mačka pravi krugove svakog trenutka. Možda sam sada na nju povukla, možda ona misli isto ovo. Znam da nešto misli. Živa je, oseća ona.
 :ekam sutra, ponovo. Njega i nju.

San: d X sizn

 Radnja poput GB u Avivu, ali uz kozmetiku su se prodavali i neki ogromni šrafovi, zavrtnji i šta ti ja znam. Bilo kako bilo, tu smo on i ja nešto trebali da snimamo, neku radionicu valjda. Snimali smo i promenili objektiv, koji je neko nesavesno prisvojio. On je nestao na neko vreme tako da sam sama morala da se pobrinem za nestalu stvar. Došla sam do stola radionice i duboko uzdahnula.
"Nema mi objektiva."
"Haaa, ja sam ti ga zaboo" odgovara neki dečko i vadi objektiv iz unutrašnjeg džepa jakne.
U meni je rastao onaj bes koji osećam prema roditeljima kada mi pričaju stvari koje nisam uradila, i stvari koje bi trebalo da radim i radim ih. Želela sam da ta osoba nestane, ODMAH. I u tom trenutku se on pored mene pojavljuje sa osmehom.
"Ovaj lik nam je zaboo objektiv, mislim da ću ga ubiti."
"Strava, želim da vidim to!"
"O Bože, idem da se šminkam i relaksiram malo." sada taj lik nije bio jedina osoba koja je trebalo da nestane.
Stavljala sam gomilu belog pudera na svoje lice i u odrazu ogledala videla njega u bade-mantilu sa peškirom na glavi. Počela sam da bežim u neki zeleni uzak hodnik i ušla na prva vrata sa desne strane. To je bio neki toalet koji je imao samo kvaku sa unutrašnje strane. On je nekako uspeo da otvori ta vrata dovoljno da mu vidim lice koje se cerilo. I počelo je da bubri i vremenom da curi.
 To je bio strah.

San II

 Moja ulica, vrtić sa desne strane. Do kraja ulice se na trotoaru mapravio led za neki super-novi sport koji je veoma zabavan, klisko pod stražnjicu i letiš niz ulicu. Ne znam ni kako se broje poeni, no to nije ni bitno. Svi iz sestrinog streljačkog kluba su trenirali i ovo, bilo je zabavno priznajem. Sve dok jedan deo ulice nije postao pretrpan snegom, pa se treniranje obustavilo.
 Idem ka opštini. Na njenom platou se nalaze grudvalište, klizalište i otvoren bazen koji je bio veoma dubok ali mali. Bez imalo smisla (kako to već u snovima biva) skidam jaknu i odlazim na kupanje. Zapravo sam gnjurila neko vreme. Zatim odlazim u neku veoma lepu ali praznu i žutu bioskopsku salu. U njoj nailazim na Koleta i neku osobu koja je držala kameru ali se na to nisam osvrtala.
"Pričao sam sa njim, znaš."
"I?"
"Pa znaš..." u tom trenutku se kamera spušta i on me pozdravlja skupljenom pesnicom " (tišina) "
Neko vreme me je Kole nekako značajno gledao sa tugom u očima i onda sam se probudila.

 Da li će jedan moj san imati smisla?

Izolacija

 Uspela sam da se ograničim, na jedan ceo dan. Da li da to smatram uspehom s obzirom na to da to nisam uspela nekoliko meseci? Pre mi je to bila igra. Uradim kad god želim na koliko god želim. Zašto sada nisam mogla, zato što ne možeš neku vezu da izoluješ. Ako ne mogu da budem sa njim takvim kakav je, ne treba da budem sa njim. I sam je rekao, nisam bila svesna toga. Hvala Aljoša.

Trenutak

 U poslednje vreme sam promenljivog raspoloženja, ali Bob me uvek tako obraduje i razigra! Mene na neki način boli što njega nikada neću moći da doživim na njegovom koncertu, jer je mrtav. Ako on uspe da me razigra i postavi mi osmeh na lice čak i ako ne postoji više, kako bih se osećala da se to moglo dogoditi na njegovom koncertu uživo? Svet je mnogo ljudi dopratio i ispratio, niko im ne zna broj. Neke od njih su obeležile reči, neke postupci, neke pamet, formule, muzika... Ali Bob, to je energija.

Energija = Bob

Plakala bih
da imam sa
kim
kada
gde.

Paralela

 Neko od nas veruje u svet koji se vodi sa one strane ogledala - neko poput nas vodi isti život kao i mi. Kako nabaviti dokaz? - moj prošlogodišnji maslačak ima rešenje.

 Taj nevini cvetić kaže da svako od nas ima dvojnika potpuno identičnog nama, i da tog dvojnika možemo videti u ogledalu, odrazu vode. Ali u tom slučaju je duga drugi univerzum.

 Taj cvetak takođe podvlači da paralelni svet postoji na ovom svetu, samo na drugoj vremenskoj zoni, a ako se te dve iste osobe sretnu - to nije istina. Neće se nikada sresti.

 Cvetak ima još jednu teoriju, paralelni svet može biti iz delova i dokazati se kroz deža vu.

DA LI DA VERUJEM U TO? 

 Kako ljudi uspevaju da održe svoje telo u životu i pored toliko bola koji osećaju u nepostojanom delu tela često nazivanom duša? Ako već kažu da ne mogu više kako ipak izdrže? Šta je to u čoveku što pomera granice uma, osećanja?
 Ne znam kako sam došla do ovih pitanja, verovatno nekim lutanjem i slušanjem. A i koga bi interesovalo šta ja mislim o ovome i kako sam do njih došla? Ionako sam ja jedna više devojčica koja vodi blog, drugi misle da je hipster, a ona samo ima potrebu da negde ovo zabeleži bez mogućnosti da sve obriše.

Kako da se smejem?

 Volim raspust iz jednog razloga - mogu da spavam. Imajući u vidu da stalno idem ujutru u školu, jedva čekam vikend da se naspavam. Ali iz navike se budim rano. Veooooma rano. Tako da obožavam raspust jer mogu da se naspavam.
 Majka mi je sinoć rekla da moram ići po hleb ujutru, što znači ustajanje u 8, zato što pekara radi do 9, a mi kupujemo hleb u pekari zato što se pre dve godine baš taj hleb svideo mojoj majci, iako je u međuvremenu počela da jede onaj odvratni crni koji nema veze sa našim i čemu onda sve ovo ustajanje sa prvim petlovima?Ali, šta je tu je, ustajem ja u 8 i odlazim do pekare koja, gle čuda, ne radi. 08. januar je gospodo, naravno da ne radi. I to je jedini dan ovog raspusta kada ću ustati pre 9.

Neću da

me boli stomak
Cile, moja mačka, teško iskašljava dlake
ova zima prođe bez snega
sanjam one glupave snove kojih se plašim
po ceo dan slušam ovaj glupavi radio S (uživo)


Hoću da

se probudim i budem u krevetu čitajući knjigu uz čaj dok napolju sneg pada
ova jelka nestane
prespavam bar jedan ceo dan
verujem njemu
i u njega
(ako me razumeš)

Ispovedanje prijatelju

Ih.

Imam jednu drugaricu
imena Jovana
prezimena Bujak
i ona ide u Matematičku u Beogradu nam belome
i tamo u domu boravi i živi
u naš sivi grad dođe povremeno
vikendom, nekada
a nekada ni tada
i ona tako veoma retko izlazi
tipa, jednom ili dva puta za vreme meseca.
I taj jedan put, jedan dan, JEDAN PETAK
je dan kada je grad prazan.
U Domu ništa, u Pogonu ništa.
I onda je nama tako dosadno
i evo, danas ona izlazi, a celog raspusta
napolje gvirnula nije
a u gradu ništa.

 Kada je grad prazan, čudno se osećam. Kada je kafić prepun takođe se čudno osećam. A kada sam umorna, grad je prazan, kafić prepun, drugarice pijane, sve mi je smešno.Onda dođem kući, najsporije što sam ikad hodala. I onda počinje predstava koju izvodi mozak.
 U kući je mrak, što je i normalno, svi spavaju. Počeše da mi se vrte slike prethodne noći. Zapravo samo jedna slika i reči, reči, reči. Misli... Progutalo me je razmišljanje o tome kako sam se tada osećala. Da li je zaista moguće da je dovoljno samo prisustvo osobe da bude bolje?  Ali greška je kada vas nešto ometa. Velika greška. Samo nemoj dopustiti da sve što imate propadne zbog nečega što se može promeniti, i loše je.

Ne želim da veličam lažni sjaj dočeka, ali ja se stvarno nisam dugo osećala ovako fino. Nisam ni predpostavila da će biti ovako lepo i zabavno. Mislim da je ovaj simpatičan sklop ljudi koji su me sinoć okruživali doneo sreću ovoj godini. I sam početak, rano jutro uz džez i njega, koji popravlja sve što je u njegovoj moći da bi bilo bolje.

Napokon sam počela da verujem da može biti bolje. Malo bolje. Uz obzir koji on ima prema meni i ovo malo strpljenja koje ja posedujem, nisam se nadala ovakvom odnosu kakav sada imamo. Verujem njemu, verujem sebi. Da li je to dovoljno da budem sigurna i srećna?-nadam se.

Želim sreću, mir i ljubav.