Razišli smo se za sveopšte dobro naših svetova. Zaboravili smo da smo se toliko isprepletali da je nemoguće neoštećeno se iz toga izvući. Držeći se toga da ne smemo doći u kontakt, žestoko smo se vukli jedno od drugog želeći da zauvek ostanemo zajedno i da se pri tome ne promenimo. Kako bi smo i uspeli da se ostavimo kada se sanjamo?
U nadi da ti je bez mene odlično dolazimo u kontakt i shvatamo da ni jedno ni drugo ne funkcioniše. Emotivni susreti bez ičega konkretnog osim dugih pogleda teraju nas na razmišljanje o tome gde smo i kada pogrešili. Kako možemo da se promenimo za ono što volimo? Zašto ne može sve da bude onako kako bi trebalo? Nakon rastanka obraćam pažnju na sve sitnice, na muziku, proleće, sunce, na svaku reč razgovora čiji se broj, kao i svrha, prepolovio. Sve odjednom gubi smisao i postaje mučno i bolno prolaziti ulicama, ali je svakako bolje od sedenja i gledanja proleća kroz prozor. Šteta što ovako divno vreme provodimo odvojeno, nedostaješ mi. Često razmišljam o tome šta je moglo da bude drugačije, umorna sam od toga. Hajdemo samo ponovo da počnemo, možda nam sada stvarno uspe. Možda nam samo treba pauza, ili pauza koja će trajati večno.
Sledeći susret će biti jedan od susreta koji ću najviše pamtiti. Ajgejzing kao sredstvo komunikacije je u ovom slučaju bio savršeno rešenje, nadam se da se slažeš. Način kojim više reči govoriš odjednom prenoseći emocije gotovo istog momenta. Misli se kovitlaju i koristim reči da bih uverila sebe da se ovo dešava i da ne umišljam. Ali se ti plašiš i ostaješ nedorečen, kao i uvek zapravo, dok ja tražim sve. Zanima me svaki momenat, dan i ostale stvari koje tako retko deliš sa mnom, a koje čine da se osećam malo bitnijom dok me podsećaju na početak našeg bivstvovanja. I ti kažeš da se sećaš tog, meni prvog momenta izazvanog istinskim iskazivanjem emocija koje gađaju onoliko koliko je teško izreći ih. Dobro je da se sećamo nečeg lepog. Žao mi je što nemam više sećanja ovako lepih dana sa tobom.
Beskrajno mnogo mislim, nije mi žao koliko mi je i žao. Ali ne izgovaraj te reči za stvari koje su dovele do toga da se bar dobro osećam kao i ti. Izvini se koristi za ružne reči koje su povredile.
U nadi da ti je bez mene odlično dolazimo u kontakt i shvatamo da ni jedno ni drugo ne funkcioniše. Emotivni susreti bez ičega konkretnog osim dugih pogleda teraju nas na razmišljanje o tome gde smo i kada pogrešili. Kako možemo da se promenimo za ono što volimo? Zašto ne može sve da bude onako kako bi trebalo? Nakon rastanka obraćam pažnju na sve sitnice, na muziku, proleće, sunce, na svaku reč razgovora čiji se broj, kao i svrha, prepolovio. Sve odjednom gubi smisao i postaje mučno i bolno prolaziti ulicama, ali je svakako bolje od sedenja i gledanja proleća kroz prozor. Šteta što ovako divno vreme provodimo odvojeno, nedostaješ mi. Često razmišljam o tome šta je moglo da bude drugačije, umorna sam od toga. Hajdemo samo ponovo da počnemo, možda nam sada stvarno uspe. Možda nam samo treba pauza, ili pauza koja će trajati večno.
Sledeći susret će biti jedan od susreta koji ću najviše pamtiti. Ajgejzing kao sredstvo komunikacije je u ovom slučaju bio savršeno rešenje, nadam se da se slažeš. Način kojim više reči govoriš odjednom prenoseći emocije gotovo istog momenta. Misli se kovitlaju i koristim reči da bih uverila sebe da se ovo dešava i da ne umišljam. Ali se ti plašiš i ostaješ nedorečen, kao i uvek zapravo, dok ja tražim sve. Zanima me svaki momenat, dan i ostale stvari koje tako retko deliš sa mnom, a koje čine da se osećam malo bitnijom dok me podsećaju na početak našeg bivstvovanja. I ti kažeš da se sećaš tog, meni prvog momenta izazvanog istinskim iskazivanjem emocija koje gađaju onoliko koliko je teško izreći ih. Dobro je da se sećamo nečeg lepog. Žao mi je što nemam više sećanja ovako lepih dana sa tobom.
Beskrajno mnogo mislim, nije mi žao koliko mi je i žao. Ali ne izgovaraj te reči za stvari koje su dovele do toga da se bar dobro osećam kao i ti. Izvini se koristi za ružne reči koje su povredile.
