Sam je. Sam u prostoriji u kojoj je veoma malo svetla, a to ne sluti na dobro. Oko sebe vidi samo zidove koje je vlaga boji svojim sumornim bojama, svetlo je dopiralo od sijalice koja je jedva išta obasjavala (a i da li ima šta da obasja?) i par vrata koja su raspoređena na suprotnim stranama. Sedi na hladnom betonu, naslonjen je na vrata koja su sada zauvek zatvorena. Na tim vratima piše "Prošlost", on to ne vidi ali vrlo dobro zna. Iza njih se krije njegov period koji je obojen raznim bojama, i iza tih vrata su mnoga druga koja je sam birao. On ovo ne želi, želi da nestane, i grleći svoja kolena u koja je zario svoje uplakano, preplašeno lice želi je da zauzme što manje prostora. Trese se i u naletima jeca. Oseti svaku neravninu prostora u kojem se nalazi. Bosa stopala se grče proklinjući svaki korak koji je on napravio, a leđa sa izraženim svakim pršljenom su se ukočila od položaja u kome su ko zna koliko dugo.
Svetlo je uz par treptaja nestalo. Došao je i taj trenutak, koga se plašio sve, Mora da odluči.
Pravio je izbore mnogo puta, ali nikada nije bilo ovako teško, činilo mu se. Plašio se ovoga toliko dugo, i sada je došao taj "prelomni" trenutak koji nikako nije trabao da se dogodi. Sudbina ga je vodila, ne može da ne stvori izbor. Bez smisla je postavljati sebi pitanja "kako" ili "zašto baš meni". Jednostavno ne postoji odgovor ma koliko se iko trudio da ga pronađe. Ali on je sada bio sam. Imao je milion priča u glavi, jedino nije mogao da se vrati, vrati unatrag. Ako se vrati njoj neće biti isto kao i pre, svakako ne bi bilo. Da započne nešto novo jednostavno je teško, ipak ima nešto iza sebe i to nešto je teško ostaviti, boleće. U svakom slučaju - boli. Boli svaku stranu - svaka vrata. Jednostavno ne zna šta bi mogao da izabere, niti šta ga čeka. Da li može da podnese teret tolikog bola drugi, njemu dragih ljudi? Pa svakako će morati, ima izbor bez izbora.
Kada bi samo mogao da nestane na nekoliko nedelja, meseci... Ubeđen je da bi tada bilo bolje. Svakako se ništa ne bi promenilo, samo bi imao više vremena. Ili možda neka od njih promenila mišljenje? Verovatno ne bi. Ne bih.
Ustao je. Kolena su mu klecnula i naslonio se nazid. Bio je toliko dugo ovde i sve mu je teže. Veoma je umoran i u glavi mu je čistina. Uspravio se i uzdahnuo. Polako se približavao vratima i oseća kako mu se neka nelagoda širi telom. Nije to samo nelagoda, to je i uzbuđenje, i strah i bol. Vrata su bela i izgrebana, kroz ogrebotine se nazire tamno drvo. Brava je ledena na dodir, i to je njega naježilo i dodatno uplašilo. Dodir, jedan minimalan napor za otvaranje tih vrata. Odmakao se i zažmureo. Nije smeo da pogleda, drži je sebe u neizvesnosti. Taj minimalan napor je uložen, on je presekao, i sada čeka posledice.
