Oproštaj

Završilo se, neki koji znaju priču bi rekli "Ponovo?!" ; ali ja mislim da se sada stvarno završilo. Nekada ne umem da postavim granice u svojoj glavi, a nekada - kada ih postavim - prekršim ih. Ne dešava se to stalno, ali se dešava... Tako da sam rešila da se ne osvrćem i napokon da sve to postane samo sećanje, kome Tamara pridaje ogromnu važnost.

  Nije poslednji, ali jeste prvi - to valjda jeste bitno? Iskreno, vuklo se. I iskreno, u nekim trenucima je bilo stvarno divno. Ali kraj me je ubio. Bilo je više nego jasno - zalutali smo. I on i ja. Šta smo li uopšte tražili? Onu čudnu sreću koja se nalazi jednom u životu, hm? Ne. Ja nisam, zapravo, ništa tražila. Dobro, lažem, tražila sam njega, uvek. Znala sam gde mogu da naiđem na njega, i to sam želela, razočaravši se ako to ne uspem. Nisam trebala, zar ne? Možda me je i to bolelo... Ali znaš li šta je najgore? - kada se nasmeje, okrene i ode. Tek tako. A ti stojiš misleći da će se okrenuti i reći nešto, ali on samo nestane. Nasmeješ se i kreneš. Možda sam to tebala mnogo ranije da uradim? E pa, i da sam trebala, nisam i eto. Osuđuj me. To je na tebi, ali nikada nećeš znati taj osećaj kada ti u poslednjem trenutku javi da ne može, ima nešto da uradi. "Pa možda stvarno ima." - ne. Nema, i znala sam to, samo sam tražila način da me manje boli, ili da duže traje?

  Tako je to kada guraš stvari pod tepih, nakupi se. I onda kraj, sve to odneseš. Ili on to preuzme, pošto meni ovoga  puta nije bilo teško kao prethodnih. Ne znam kako je njemu, on kaže da je dobro ; ali kako sada mogu da mu verujem? Tačno je znao šta će me ubiti, predobro me je znao. "Znaš me - znam te." Da ali to nije uvek dobro. Sada to shvatam. Mogla sam misli da mu čitam, a da ne pričamo o tome kada sam znala šta će reći u kom trenutku i kakav će mu izraz lica biti. Bukvalno i doslovno SVE! Nisam to trebala da dozvolim, i sada ovo patetisanje.

  Kako će biti drugog puta? Ne znam, ni ne želim da znam. Što se mene tiće, ako će biti ovako, ne treba. Dovoljno je jednom, možda ćak i previše. Ovo bih možda napisala kao pismo, i bacila ga u Tamiš ili sa neke zgrade, ali to ne bi odnelo sećanja, i ništa ne može njih da odnese. Ako te već zanima, ja mislim da posle svega ne ostaju sećanja, već samo kajanje ili pisma i dnevnici.