Pa, pokušao je. Jednom je pokušao da kaže sve svima njima, njima koji ga smatraju drugačijim. Pokušao je da dokaže da su isti - i kako to biva - nije uspeo. Podsmeh, po ko zna koji put, ga je boleo sve više i više. Oni nisu ništa bolji nego on. Kako ne shvate. I sve to samo zato što mu nisu dali priliku, a oni koji su mu dali istu nisu se pokajali i ostali su sa njim, ali su bili na neki način odbačeni od većine, ne potpuno odbačeni ali sasvim dovoljno da ponovo razmisle šta da urade.
Naravno da se nije na tome završilo. On je sebe pojeo zbog toga. Tražeći pravi put do njih izgubio je sebe i svoj cilj. Pojavili su se novi snovi, mada ga je u podsvesti nešto mučilo i jelo. Kada rano legne da spava seti se da je nešto zaboravio, ali se ne seća šta. Zaboravio je. Postao je drugačiji i stvari su počele drugačije da se odvijaju. Zapleo se u nešto što nikako nije trebao. Počeo je da pravi greške u koracima. Zapostavio je i ono malo što je imao samo da bi ponovo bio na nuli. Nikako da vrati tempo. A želeo je da stane. Nije mogao, a i šta bi mu ostalo? Za to vreme, naučio je nešto što nikada neće zaboraviti. I neke stvari više nikada neće ponoviti. To je sebi obećao. Sad ili nikad. Ostavio je sve što mu je tako naglo uletelo u život. Dešava se to kada čovek ne očekuje. Greši, pa ispravi grešku. Tapka, pa stane u mestu.
Vratio se svojim ljudima. Čekali su ga tamo odakle je on otišao. Kao da se ništa nije desilo. Posle svega on je bio jači. Bar se tako osećao. Sada se setio svog cilja. I želje da bude prihvaćen. Ponovo se popeo. I posle "pljuvanja u lice" koje je, očekivano, uspeo da prebrodi, rekao je sve. Ni jednu reč nije sačuvao za sebe. Shvatio je šta znači biti sebičan i to definitivno u tom trenutku nije bio. Bez cenzure. Bez pauze, mucanja. Bez dlake na jeziku. Većna je, zatečena, ćutala. Presekao ih je. Bilo je i vreme, ionako su predugo govorili.
Naravno da se nije na tome završilo. On je sebe pojeo zbog toga. Tražeći pravi put do njih izgubio je sebe i svoj cilj. Pojavili su se novi snovi, mada ga je u podsvesti nešto mučilo i jelo. Kada rano legne da spava seti se da je nešto zaboravio, ali se ne seća šta. Zaboravio je. Postao je drugačiji i stvari su počele drugačije da se odvijaju. Zapleo se u nešto što nikako nije trebao. Počeo je da pravi greške u koracima. Zapostavio je i ono malo što je imao samo da bi ponovo bio na nuli. Nikako da vrati tempo. A želeo je da stane. Nije mogao, a i šta bi mu ostalo? Za to vreme, naučio je nešto što nikada neće zaboraviti. I neke stvari više nikada neće ponoviti. To je sebi obećao. Sad ili nikad. Ostavio je sve što mu je tako naglo uletelo u život. Dešava se to kada čovek ne očekuje. Greši, pa ispravi grešku. Tapka, pa stane u mestu.
Vratio se svojim ljudima. Čekali su ga tamo odakle je on otišao. Kao da se ništa nije desilo. Posle svega on je bio jači. Bar se tako osećao. Sada se setio svog cilja. I želje da bude prihvaćen. Ponovo se popeo. I posle "pljuvanja u lice" koje je, očekivano, uspeo da prebrodi, rekao je sve. Ni jednu reč nije sačuvao za sebe. Shvatio je šta znači biti sebičan i to definitivno u tom trenutku nije bio. Bez cenzure. Bez pauze, mucanja. Bez dlake na jeziku. Većna je, zatečena, ćutala. Presekao ih je. Bilo je i vreme, ionako su predugo govorili.
Нема коментара:
Постави коментар