„Pain”

 Sinoć sam naškrabala par slova na dlan ne obraćajući pažnju na to šta one znače. Iskreno, nije imalo previše značaja u tom trenutku. Bol. Još u prostoriji sa svetlima sam shvaila šta se dešava, ali sam mislila da je to još jedna igara mog uma, koja do sada još nije pogrešila. Zašto ne verujem samoj sebi? Ili još bolje, zašto njemu verujem više nego sebi?
 Boli me što sada nisam tamo gde bih verovatno bila da sam ranije otišla kući. Dogodio se mimohod, prihvatila sam to. Jednostavno više nemam snage. Eto, ako se dogodi njegovom voljom, uslišiću mu tu želju da me ne vidi više. Da me ne laže više. Da mu ne verujem više. Da me ne čuje. Mogu da pevam a da me ne čuje. Mogu da plačem a da me ne čuje. Nadam se da je spavao i da neće trošiti energiju na to da dopre do mene. Neću to sebi dozvoliti. Ne smem a verujem mu. Ne više. Možda bih i rekla da mi je žao zbog toga, da mi je žao. Ali mi nije žao. Žao mi je zato što sam mislila da... Zato što sam verovala i zbog toga sam budala. Trebala sam da završim sa tim već nakon prve laži.

 Volela bih da budem u vodi. Da za mene ne postoji ništa osim te tamne hladnoće. Da me ne brine ni vazduh ni glupe misli. Da samo postoji daj fluid i da nikada nikoga ne sretnem, a najmanje svetlost. Dragi ispunitelju rođendanskih želja, evo ti zadatka. 

P.S. Žao mi je, ali moja gitara nema žice, ne znam na koji način su nestale samo ih nema

Unapred zahvalna, Natalija