I tako...

Na njegovo lice bacam svoju senku,

Oči mu upadaju dublje imitirajući reku,

Nikada mira nemaju

One me čitaju i prozrevaju.

Sklopim oči i počinjem da letim,

Gravitaciji se za sve godine svetim,

Držim ga za ruku, jer on me razume,

On izgleda zna kako treba, zna i ume.

Pravi strah je kada on nije tu,

Plašim se da izgubim tu osobu,

I jeza me hvata od pomisli

Da bude sa one strane vrata.

Kraj toliko brzo dođe,

Plašim se svega što prođe.

Ne, samo nemoj da nestaneš

Nemoj mi reći da postojati prestaješ.

I ne mogu da prekinem vezu,

Ne mogu da kažem zbogom,

Izgleda da jednostavno ne mogu bez tebe,

A ne mogu ni sa tobom