Prišao mi je bez reči sa osmehom na licu i zvezdama u očima. Znala sam da inače nije srećan, a sada, u ovom trenutku sa mnom - jeste. Samo mi je pružio ruku. Beli dlan je lebdeo u vazduhu sa plavim venama i crtežom po koži. Znak je ostavljao utisak odlučnosti iako nije ni reč prozborio.
A šta sam mogla da uradim osim da ga uhvatim za ruku? Osmeh je na trenutak preleto i preko mog lica, ali moju dušu je već sledećeg trenutka obuzeo strah. Strah od letenja. U početku je bilo strašno, nisam se trudila da sakrijem strah, a on je izgledao kao da kroz ovo prolazi milioniti put. Nakon mog straha, opustila sam se, tada je i on otvorio oči. Oboje smo se smejali, bilo je prelepo. U jednom kratkom moentu su čule pucanje i dopiralo je iznad nas. Samo me je uplašeno pogledao i odleteo daleko od mene. Daleko. I tada je počeo moj prvi pravi strah.
Нема коментара:
Постави коментар