splet

 Podignem ruke visoko i tražim oblake. Pod bosim nogama škriputa pesak. Ježim se dok mi je koža zategnuta, skoro da pecka. Vrtim se u krug zatvorenih očiju koje već bole od prejakog sunca. Sve je belo. Tako je lepo biti sam i svestan stvari oko sebe. Tako je lepo samo hodati bez cilja i ne misliti ni na šta. Skoro kao i buđenje, otvaranje očiju je pomalo bolelo. Sada je sve plavo.
 I nebo i more mi mašu. Oblake nisam dohvatila zato što ih ni nema, znala sam. Zvuk do sada bez slike i nije postojao, ništa do mene nije dopiralo. Skoro kao probuđena osećam se vrlo slobodno i lepo, vidim svoju senku koja po pesku bez zvuka ide za mnom. Dok jagodicama dodirujem palčeve sve bridi, opet žmurim i stežem kapke jako. Pojavljuju se ona treperava svetla koja tako brzo prolaze tik mimo očiju, i taman kada sam pomislila da mogu da jedno pratim ono je nestalo. I tako opet i opet. Skoro da mogu da čujem trenje koje moji prsti stvaraju dok se dodiruju. Ako sam potpuno mirna, osećam samo vetar koji me spretno zaobilazi. Ni on ne zna kuda ide, njemu je takođe lepo. Ako sednem i sačekam noć biću krajnje mirna i zahvalna. Da, mislim da je to dobra ideja, sačekati noć bez misli.
 To  je bilo lako. Boleo je poslednji momenat zalaska sunca. Nekako uvek poslednji momenti bole, čak iako su poslednji samo za ovaj dan. Ali već sledeći dan je tako neizvestan i verovatno neizbežan. Često ne volim stvari koje moram da uradim i to mi se ne sviđa kod mene. Zvezde su previše spore u ovo doba godine za moj ukus, ali nije da imam neki izbor. Samo čekam da dođe mrak, mada ovde nikada nije potpun. I to mi se sviđa, uvek postoji neko svetlo tamo gore, ma koliko god da je daleko. Na nekoga mogu da se oslonim, neko uvek postoji. Ne želim da mislim o rastanku čak ni za ovaj dan.

...

 Nisi me napuštao. Smeješ se u mom prisustvu. Ja jesam srećna ali ne znam zašto, verovatno zato što si fin. I stidiš se, ne onako istinski i duboko u sebi, ali kada su neki drugi ljudi tu umeš fino da pocrveniš dok se smeješ. To mi prija. Nekako često znaš kako da pričaš sa mnom, to ne zna baš mnogo ljudi pa moram da im se prilagođavam. Sa tobom konverzacije idu baš lagano osim kada ih nema. Ali ni tada često nije teško, lepo je nekada kada si samo tu. Nekada me na kratko zanemariš, još ti to ne uzimam za zlo. Zabavno mi je tvoje lice dok pokušavaš da rešiš neke probleme koje ja ni ne razumem, a još mi je zanimljivije kada ti to pokušavaš da mi objasniš iako od samog početka znaš da je to već propala priča. Jednostavno si zabavan i drugačiji. Nije teško prihvatiti te i na tebe se navići. Nije teško sa tobom razgovarati. Brine me što te ne sanjam, mada kakvi su mi snovi u poslednje vreme, verovatno je i bolje tako.