U morima oslikanih lica išao sam napred. Suviše ljudi i boja na tako malom mestu. Jedini dan u godini kada je dozvoljeno da budeš bilo ko, samo ne ono što jesi. To je nešto kao jedino pravilo. Svi su jedva čekali taj dan, planirali i vredno radili da ne bi bili ono što jesu. Još jedna od igara ljudi koja ih čini veoma srećnim. Sve te boje na njihovim licima i telima činile su atmosferu nepostojanom, ali na neki način veselom i punom iščekivanja. Iza svakog novog čoveka krio se stari čovek. Svaki od njih je krio jednu, a davao drugu priču koju u potpunosti ni ne poznaje. Svi su bili srećni i nasmejani, ispod njihovih masaka.Bilo je mnogo raznovrsne muzike koja se prepritala negde tik pred mojim ušima. Čisto da ne bih znao šta odakle dolazi. Ja sam bio zbunjen. Nisam se maskirao, ne da bih kvario zabavu, nego jednostavno nisam znao šta bih voleo da budem ako ne ja. Imao sam probleme. Mnogo problema. I obaveza, ali i dalje sam voleo svoju otrcanu fotelju u uglu sobe, i krevet koji škripi dok dišem, i ovaj veliki mladež na mojoj desnoj ruci. Jednostavno nisam želeo da budem bilo ko drugi. Izašao sam u nadi da ću se nasmejati, zabaviti. Ali tu su bile samo dve gomile koje su se mimoilazile. Prvi put sam se gadio toliko ljudi. Mislim da sam dotakao svaku osobu te večeri. Ali u tom moru maski, boja, muzike ja sam pronašao jedan poznat lik. Bio je namršten i zapušten. Nikada ne bih rekao da je bio srećan. Ali nisam mogao da se setim čiji je to lik. Predstavljen je karikaturom, ali i dalje se mogao lako prepoznati. Gde li sam ga video...Nisam mogao da se setim, i sa svojom gomilom sam se kretao ulicama ovog grada koji je svetlucao i vibrirao. Neko vreme je prošlo, i ja više ništa nisam čuo. Ništa nisam osetio. Ni bol u stomaku, nogama, niti dodire po rukama, ni zvukove, ni miris tela, i boja. Ništa. Jedno veliko ništa. I onda je polako počelo da se pojavljuje pištanje uz pritisak u ušima. Moj vid je postao ograničen u smislu da sam imao osećaj da gledam kroz dve rupe koje su se smanjivale. I to je trajalo, pištanje je bilo sve manje podnošljivo, krugovi sve manji, pritisak sve veći, ramena sve teža... I onda, na najmanji mogući vremenski interval na svetu, meni se pred očima pojavio sopstveni lik.Karikatura osobe koja je prošla. Svaka maska je zapravo predstavljala moj lik. Svaka boja je bila moje davno zakopano osećanje. Dah mi je postao kratak, u zvuk srca koje udara o rebra mi je ispunjavao telo. To sam ja. Ja sam sve. Svi su ja. Napustio sam sebe. Zaboravio sve što znam. A i šta sam znao?
5. 12. 2012.
Vreme ne mora biti promena
U morima oslikanih lica išao sam napred. Suviše ljudi i boja na tako malom mestu. Jedini dan u godini kada je dozvoljeno da budeš bilo ko, samo ne ono što jesi. To je nešto kao jedino pravilo. Svi su jedva čekali taj dan, planirali i vredno radili da ne bi bili ono što jesu. Još jedna od igara ljudi koja ih čini veoma srećnim. Sve te boje na njihovim licima i telima činile su atmosferu nepostojanom, ali na neki način veselom i punom iščekivanja. Iza svakog novog čoveka krio se stari čovek. Svaki od njih je krio jednu, a davao drugu priču koju u potpunosti ni ne poznaje. Svi su bili srećni i nasmejani, ispod njihovih masaka.Bilo je mnogo raznovrsne muzike koja se prepritala negde tik pred mojim ušima. Čisto da ne bih znao šta odakle dolazi. Ja sam bio zbunjen. Nisam se maskirao, ne da bih kvario zabavu, nego jednostavno nisam znao šta bih voleo da budem ako ne ja. Imao sam probleme. Mnogo problema. I obaveza, ali i dalje sam voleo svoju otrcanu fotelju u uglu sobe, i krevet koji škripi dok dišem, i ovaj veliki mladež na mojoj desnoj ruci. Jednostavno nisam želeo da budem bilo ko drugi. Izašao sam u nadi da ću se nasmejati, zabaviti. Ali tu su bile samo dve gomile koje su se mimoilazile. Prvi put sam se gadio toliko ljudi. Mislim da sam dotakao svaku osobu te večeri. Ali u tom moru maski, boja, muzike ja sam pronašao jedan poznat lik. Bio je namršten i zapušten. Nikada ne bih rekao da je bio srećan. Ali nisam mogao da se setim čiji je to lik. Predstavljen je karikaturom, ali i dalje se mogao lako prepoznati. Gde li sam ga video...Nisam mogao da se setim, i sa svojom gomilom sam se kretao ulicama ovog grada koji je svetlucao i vibrirao. Neko vreme je prošlo, i ja više ništa nisam čuo. Ništa nisam osetio. Ni bol u stomaku, nogama, niti dodire po rukama, ni zvukove, ni miris tela, i boja. Ništa. Jedno veliko ništa. I onda je polako počelo da se pojavljuje pištanje uz pritisak u ušima. Moj vid je postao ograničen u smislu da sam imao osećaj da gledam kroz dve rupe koje su se smanjivale. I to je trajalo, pištanje je bilo sve manje podnošljivo, krugovi sve manji, pritisak sve veći, ramena sve teža... I onda, na najmanji mogući vremenski interval na svetu, meni se pred očima pojavio sopstveni lik.Karikatura osobe koja je prošla. Svaka maska je zapravo predstavljala moj lik. Svaka boja je bila moje davno zakopano osećanje. Dah mi je postao kratak, u zvuk srca koje udara o rebra mi je ispunjavao telo. To sam ja. Ja sam sve. Svi su ja. Napustio sam sebe. Zaboravio sve što znam. A i šta sam znao?
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар