Nekada oni

I tako ja kad-kad pogledam slike iz osnovne i hvata me lakši oblik nostalgije. Prisećam se onih jadnih

trenutaka kada je Ana vrištala i bacakala se po svlačionici, onomad kada smo kao beduini na

popodnevnom suncu blejali i umirali bez tečnosti na odmorima. To mi je nekada bio centar sveta. Ti

ljudi, koji mi se sada ni ne javljaju kada me vide zato što sam ja "opičena ludača" i nikada se nisam

uklapala zato što nisam kao oni, zato što (pobogu) skupljam kamenje, čitam, pišem i gle' čuda –

umem da se izražavam, sada ne zauzimaju mnogo mesta u mojim razbacanim mislima.

Otvaranje još jednog tržnog centra nam je obeležila poznata zvezda (verovatno pripadnica neke stranke, ipak su bili izbori) i uz gomilu popusta, extra-mega-giga sniženja bilo je i prepuno ljudi. Pančevo je zvanično puklo. Obišla sam taj događaj i u moru lica koja su blenula u mene prepoznala sam nekada najbolje prijateljice koje mi se nisu ni javile, ali se JESU okrenule da se uvere da sam to ja i da sam jednostavno zatečena našim godinama koje smo provele zajedno. I šta ja onda da mislim o ljudima, o stvorenjima koja imaju dovoljno hrabrosti da sebe nazovu osobama koje mogu da vole, praštaju, greše? Jednu od njih sam, izgleda, poznavala više od osam godina i ona je zaista bila uvek tu, iako nije uvek imala neki savet – bila je tu da sasluša. Druga je bila moja najbolja drugarica od petog razreda, poznavale smo se suviše dobro. A trećoj sam jedno vreme bila rame za plakanje i Draga Saveta. I ni jedna od njih mi se nije ni nasmešila iako sam bila spremna da sa njima podelim svoje iznenađenje i sreću što ih ponovo vidim. Ali nakon tog kratkog trenutka nije bilo sreće.

Možda mi je dva puta prošlo kroz glavu da me one nisu videle, ali ne, ipak su me videle i okrenule se.

Pa dobro, sada sam ubeđena da su neki ljudi ravnodušni. Zaboravljaju, iako su se kleli da nikada neće.

Navikla sam na ono "zauvek" ali jedno "ćao" je izgleda previše. Žao mi je.