Nije mogla više. Tako. Morala je nešto da preduzme...
Kad sada razmisli, bolje da nije. Pošto ti je rekla šta je imala, mogla, osećala da treba reći.
Pokajala se zbog toga, morala da bar pokuša da te zaboravi, zapravo, utisne duboko u mrak, u sebi.
A pošto u tome nije hteo da pomogne, morala je sama to da uradi...
- Možeš ti i bolje od njega, zašto si toliko opterećena? - šaputali su glasovi iz svih uglova sobe.
- Nisam opterećena! Jednostavno ga sanjam, ne biram šta želim da sanjam. I setim se njega tek kada mi ga vi spominjete. Ne lažem se. Naćiću nekoga ko će ga zameniti, to mogu - hrabrila se.
- Ma, kako da ne! - odzvanjalo je preteći da postane jedini glas njenog tela i njene svesti.
- Napravila sam samo pometnju sebi. I to dva puta. Dve greške, dva pogrešna puta. I vratila sam se. Ponovo te vidim. Sudbina? Ne, više kao Loša Sreća – objašnjavala je sebi...
Sada joj nije ni bitno da li shvataš. Dobila je voljenu promenu, i, ipak, bila je loša. Dok hoda često hvata sebe kako razgovara s predstavom nekakve sudbine, i iako zna da se sama poigrava sobom, ona kao da tiho izgovara:
- Draga Sudbino i Loša Srećo, hvala vam na pogledu u moj svet. I hvala na tolikoj dobrodušnosti i volji. Zavrtite još malo ovu moju kuglu. Još malo me zbunite, nije mi dovoljno...
Istovremeno, oseća, da vreme, sve više, počinje, da usporava...
Нема коментара:
Постави коментар