Napokon je pao sneg. Uz nežnu muziku, mirisni štapić i ugašeno svetlo posmatram koloniju kroz prozor. Ulična svetiljka zaklonjena kućom dodaje atmosferi mističnost i lepotu koju može oživeti samo i jedino sneg. Mogla bih tako satima. Prvi, prelepi sneg. Pahulje, sitne srebrne pahulje, se igraju sa svetlom završavajući na zemlji ili grančici koja napokon nije usamljena. Ne razumem ljude koji ne vole sneg. Napokon im se dešava nešto najčistije na svetu, nešto toliko perfektno da se ne može ponoviti. A hladnoća, ona je tu da one koji bi pokvarili tu lepotu ostavi u kući. Ona je tu da ljudima upotpuni užitak čistoće. Dugo se nisam osećala toliko mirno i bezbrižno. Ali sveprisutni nemir mi se ponovo pridružio. Ponovo je izabrao loš trenutak. Guram ga od sebe. Ne treba mi u ovom trenutku. Neka me poseti kasnije, kada ne budem bila toliko zaokupljena svakom pahuljom koja pronalazi svoje mesto. U mislima pravim polje prekriveno debelim, paperjastim snegom. Tu crnu, čupavu i grubu grudvu grehova bacam daleko. Preko nje će napadati mnogo snega. Videću tu grudvu tek kada se sneg otopi. A šta ako sam ja u kugli? Šta ako me neko posmatra i vrti moj svet samo da bi ti problemi ponovo došli do mene, u tim savršenim momentima? Možda mi se baš taj, neko, podsmeva. Gleda me i smeši se mojim divnim prekinutim momentima. To je zlo. Verovatno nije ni moguće. Ko zna?
Нема коментара:
Постави коментар