Monolog

Uzeli su mi dušu, prokletnici ljudski, a snobovi su bili. Zar ja koji, nikada njima ništa nisam uradio, sada idem dole? Dole niz prugu vozom. Ja sam u nekoj vrsti ničega. Da li uopšte postoje vrste ničega? - nije ni bitno. Nema ni stanica ni skretanja. Sve samo proleće pored mene. Zum, zum, šuuu... Ne mogu da podnesem ova lica koja vidim u kori drveća, pobogu, počinjem da ludim. Poljanja, moje misli su poljana. Ja sam ubeđen. Ceo vagon je prazan, ceo voz je prazan i sam sam. Ova odrpana sedišta me podsećaju na prazne duše još praznijih očiju i nadanja. Ovi umazani, flekavi prozori me podsećaju na jadnu zajednicu u kojoj živim. Ma nisam ja, bre, bio nemaran; nego su oni zaboravni! Jadni, plitki ljudi. Kako bih voleo da se smanje, postanu zrna pirinča. Kuvao bi ih jednog po jednog. Dok ne nabubre toliko da puknu. Onda bi njihov ostatak spalio i bacio sadržaj u lavabo. Sa smeškom na licu bi pustio vodu i gledao kako se ostaci jadnih duša dave u najčistijem mogućem obliku. Haha, sada sam i samoga sebe nasmejao. Ovde smrdi na znoj, ustajali vonj. Ne mogu ni prozor da otvorim, pobogu, dotakao sam ga. Gadim se samog sebe. Kroz prozor ne prolaze više stabla, niti lica, već celi događaji. Pa dobro, vreme je da ovaj klošar gore koji mi se smeje, uzme moju jadnu i napaćenu dušu od tih prokletnika i vrati mi je. Čuješ me? Da ti, podlacu. Vreme je da presečem konce, nisam marioneta, ali ne znam gde ću pasti. Smej se. Konju jedan. Licemerni. Smrdiš mi bre ovde, i to dok sam sam. Baš moraš da heklaš moj život, a? Ako ti je lakše - MRZIM TE. Hajde sada napravi goru situaciju, nesrećo jedna. Kada bi samo postojao kao materijalno sranje neko... Jao. Ma ne želim ni da mislim o tebi, dangubo. Odjebi, važi? Ma ni ne zanimaš me više. Boli me uvo, ionako sam puk'o. Tikvo.

U njegovoj glavi je bilo milion priča, situacija, ljudi, problema, (...) ali mu je duša bila čista. I nije bila kod njega. U agoniji i strahu za svaki svoj dah, za svoj treptaj i postojanje, iskočio je iz voza. Zakoračio je u bezdan - prevario se.