Nikada i zauvek

Nije više mogla da oseti sebe, kao da ne postoji. On je bio predaleko i zaokupirale su ga druge misli, a njoj to nije odgovaralo, zato što za nju druge misli nisu postojale. I osećala se kao olupina, kao brod koji su opljačkali gusari. Pobili su sve ljude i odneli sve što se odneti može. Sada taj brod luta, ni sam ne zna gde. Jedino što poseduje jesu kosti koje ga drže, ali i one su prazne. I bol... Bol koji zaslepljuje i upozorava.

To je bila slučajnost, niko to nije želeo, a većina je osuđivala. Da su na jedan jedini trenutak pretpostavili da će ovoliko boleti – verujem da ne bi ni probali, ma ne bi ni pomislili na kršenje svih pravila koje je ljudski rod odavno postavio a nije zapisao. Moralna pravila...

Ali oni su neverovatno brzo stvorili svoje vreme i svoje mesto gde je apsolutno sve dozvoljeno. I to je bilo njihovo, ovaj svet im je postao stran i nerazuman, a nisu mogli da ga ignorišu. Oni ipak postoje, ali su promenili oblik u ovom svetu. Ovde se više nisu računali kao ljudi, kao osobe. Već kao duše. A to nije smelo da se dogodi, zato što ovaj svet to jednostavno ne prihvata.

Oni su se osećali, oni nisu morali da govore. Samo im je bila potrebna blizina. Okolina nije uticala na njihov svet koji je rastao, hteli oni to ili ne. A u ovom svetu su se samo nizali problemi, pitanja, pitanja, pitanja. A nigde odgovora. I kad god se postavi novo, oni se nađu u svom svetu da bi mogli da se nasmeše, a onda ponovo nastupa bol, i praznina. To je bilo loše, veoma loše. Da samo mogu da nestanu u svom svetu i NIKADA se ne vrate...

Koristili su one reči koje nisu smeli: nikada i zauvek. I te reči su se upotpunjavale. Nikada neće nestati – postojaće zauvek. A zašto ta famozna većina ne može da shvati? Neće shvatiti sve dok oni ne dobiju takvo sklapanje kockica, a do tada, osuđivaće njegovu odluku i njen „prljav“ postupak. Postavljaće se prema tome kao prema zločinu, samo zato što neće razumeti. Oboje su svesni da treću osobu boli, boli i njih, ali jednostavno ne mogu da prestanu da postoje u njihovim mislima, u njihovom svetu. Teže bi im bilo da prestanu da postoje u tom svetu, nego u ovom. Nema odgovora, jednostavno ne postoji ni pravilno niti pogrešno u takvim stvarima.

Kada postaneš nečije ogledalo, i kada neko taj postane tvoje, tada shvataš da je to to. Ako uopšte sme da se kaže to je to.