U želji da sebe delim s drugima gubim pogled u svakom razočerenju, u svakom "promašaju" za koji sam utrošila nepovratnu sekundu. I onda se dogodi sudar, bum!, i onda se nasmejem i tada svaka sekunda je vredna godina. Nisam se razočarala, oduševila sam se. Čula sam stvari, gledala sam reči, osećala prostor i dušu, osećala ono što je trebalo da osetim, svetlela sam. I bila srećna u tom trenutku. Pa ipak postoji, phah, postoji i živi. A ja i dalje ne verujem, pa dobro. Šta treba da se desi? Mislim da samo treba da traje. Ili... Treba da se završi i da boli pa da budem sigurna. Neee. Krajevi bole, ne želim da boli.
Veoma malo vremena, a mnogo stvari, zajedničkih. Deža-vu ne postoji, dokazano je i naučno, i upravu su. Nikada se ništa ne ponavalja, ne. Pokušala sam da zamislim nešto savršeno i šetala sam. Igrom onoga što neki zovu Bog naleteh na svetlo nebo i setih se beskraja. A bio je i mesec gore. Žuti, svetli mesec. Smešak još jedan. Trava je u tom trenutku bila tako mekana i primamljiva, i moj napad smeha toliko težak da sam morala da podelim to sa gravitacijom. Hmm, ona spaja sve u savršenstvo, sigurna sam u to.
Нема коментара:
Постави коментар